„Najveća greška vlasti zapravo leži u nerazumevanju umetnika i umetnosti“: Za Nedeljnik piše profesor FMU Ljubiša Jovanović

Ljubiša Jovanović, redovni profesor Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu za užu umetničku oblast Flauta, diplomirao je i magistrirao na FMU u Beogradu, u klasi prof. Miodraga Azanjca.

Usavršavao se u klasi prof. Chiristian-a Lardé-a u Parizu i Aurele Nicolet-a u Bazelu. Nosilac je „Diplome Superieur de Concertiste“ na L’Ecole Normale Superieur de Musique de Paris 1983. Održao je više od 1800 koncerata u 37 zemalja širom sveta, kao i više od 200 masterklasova.

Njegov tekst objavljujemo u celini.

***

Ponedeljak, utorak, četvrtak, subota, ponekada nedelja u 11h! Nekoliko minuta pre početka predstave se prolazi kroz lavirinte i katakombe pozorišta.

Na ulazu u radni prostor su uvek neka mala vrata. Ulazi se u dvoranu, najčešće na dubini od 2,5 – 3,5m. „Prozor u svet“ predstavljaju neki delovi sale prema publici. Štimovanje, sa desetak minuta zakašnjenja ulazi dirigent, prvi aplauz i počinje uvertira. Oko 3h u proseku (zna da bude i preko 4), provodi se u intenzivnoj koncentraciji i muziciranju. Treba odsvirati 50-60 stranica nota. Zajedno i skladno sa 50-tak kolega. Omogućiti pevačima da iskažu lepotu svoga glasa. Baletanima da u pravom ritmu odigraju svoje zahtevne uloge i pretvaraju se u labudove ili čudovišta.

Nakon završetka predstave treba malo sačekati da dirigent ili solisti podignu članove orkestra, da dobiju svoj zasluženi aplauz. Pakovanje i odlazak kući u kasnim satima.

Svaka premijera podrazumeva prvo samo orkestarske probe, zatim više scenskih i 2-3 generalne, na kojima se menjaju postave solista. Život muzičara u orkestarskoj rupi.

U današnjim uslovima širom sveta, slabi su izgledi, osim za one baš najbolje da promene svoj posao. Svi orkestri su puni, nema mnogo slobodnih mesta. Više puta nedeljno po nekoliko časova puta 35-40 godina! Rudnik za muzičare, u službi glasova i igrača. Vremenom, muzičari u operi postaju kantomani, daske pozornice postaju „daske koje život znače“, a sreća u životu zavisi od onih koji stoje za pultom i na sceni!

Glas koji niko ne čuje

Orkestarski muzičari, iako po pravilu najobrazovaniji, sa obaveznom master titulom, u pozorištu koje ukupno ima više stotina zaposlenih, predstavljaju slabašnu snagu, nedovoljnu da suštinski utiče na razvoj teatra.

Tu i tamo su u mogućnosti da podignu svoj glas, najčešće oko osnovnih prava, ali pitanje je da li ih bilo ko pita i oko toga ko će im dirigovati, a još manje oko programske politike opere i baleta. Tako je i orkestar NP danas na udaru, po zastareloj sistematizaciji nedostaje desetak muzičara, ali oni ne mogu da se prime bez dozvole ministarstva, koja nikako ne stiže.

Zvuči neverovatno da po sadašnjoj sistematizaciji postoji samo jedan koncertmajstor u orkestru! To jednostavno ne postoji nigde na svetu.

Ostala su mi u sećanju iz vremena rada u Narodnom pozorištu dva dogadjaja. Prvi je bio vezan za nepostojeću naknadu oko korišćenja instrumenata i potrošnog materijala, ali i samih uslova rada. Uvaženi direktor je zakazao sednicu. Došli su umetnici iz svih sektora. Puno žučnih reči je izgovoreno, nezadovoljstvo je bujalo, sa svih strana.

Direktor je ćutao i pušio gotovo 6 sati. Na kraju, kada su svi izlili svoj jad i čemer, uzeo je reč, mirno je saopštio da za tražene promene i unapredjenje rada nema novca i napustio je sednicu. Drugi dogadjaj za pamćenje odnosi se takodje na dane nezadovoljstva. Orkestar je stupio u štrajk.

Na repertoaru je bila baletska predstava sa Malerovom muzikom. Direktor baleta je jednostavno uzeo ploču i pustio je umesto orkestra.

Kultura na repu događanja

Nagomilani društveni problemi duboko se reflektuju na život ljudi tamo gde se oni nalaze na repu dogadjanja, a to je danas kultura u Srbiji. Sa samo 0,67% izdvajanja iz budžeta, kultura se nalazi na dnu prioriteta Vlade Srbije.

Samim tim, sve loše stvari se prelamaju najlakše upravo u sektoru kulture. Ionako skromna sredstva, usmeravaju se isključivo na one koji su bespogovorno odani režimu i koji služe promociji zadatih ciljeva vlasti. Takva vrsta kulturne politike dovela je do same ivice provalije čak i nacionalne institucije.

Događanja u Narodnom pozorištu u Beogradu i SNP u Novom Sadu govore o dubokom jazu izmedju objektivnih kulturnih vrednosti i odnosa države prema istima. Svet umetnosti duboko uznemirava težnju za apsolutnim vladanjem nad građanima.

Energija jača od nemoći

Vratimo se još malo na život muzičara u Srbiji. Ako pogledamo presek svih primanja u orkestrima u Srbiji, nećemo doći do republičkog proseka. Radi se o svega nekoliko stotina ljudi koji su se školovali najmanje 15 godina da bi došli do diploma.

Petnaest godina bez praznika, vikenda, ponekada ni raspusta, jer instrument zahteva svakodnevno posvećenje od više časova.

Najveća greška vlasti zapravo leži u nerazumevanju umetnika i umetnosti. U životnom kodu tih ljudi je težnja ka izražavanju, koja je vrlo često važnija od materijalnog statusa. Ako im oduzmete mogućnost da iskažu svoje emocije, dobijate ogorčene ljude koji će u svakom trenutku biti najveći neprijatelji režima. Prividno, umetnika ima malo, ali na životnom tasu, njihova ogromna energija daleko prevazilazi brojčanu nemoć.