Muzika je nešto značila. Ne onako kad si sam u sobi pa pustiš singl što te baš gađa; značila je jer je imala šta da kaže i nije strahovala od toga. Jer se zanosila da može da promeni svet, ili makar, a zapravo važnije, jedan mali svet u nečijoj glavi. Jer je bila opasna, bilo da su bili opasni stihovi, ili rifovi, ili rečenice koje bi pevač govorio sa stejdža.
Sve je bilo samo iluzija, znamo to sada, ali u te iluzije, spakovane u tri-četiri akorda, bilo je lako verovati.
Bio sam, priznaću, ljubomoran kada sam čuo da B. R. radi intervju sa Stivom Džonsom za ovaj broj Nedeljnika. Lako je danas smejati se Pistolsima, kao i svim isluženim i matorim bendovima što i dalje pokušavaju da glume mladost, zapravo je bilo lako smejati se i Pistolsima tih devedesetih kada ću ja nabaviti prvu bugarsku kopiju kasete „Never Mind the Bollocks“, ali večno ću im biti zahvalan što su me izveli na put muzike koja se buni, koja je na strani slabijih, koja se ne libi da bude i ružna da bi izgradila bolji svet.
Nekada je (bilo?) važnije šta muzika govori i kakvu poruku šalje nego kakva je. Ako nije kontroverzna, ako nije subverzivna, ako nije ljuta (a kontroverzna, subverzivna, ljuta može da bude i ljubavna pesma, i pesma o običnoj devojci, i pesma o prvom danu škole), ona nije ni važna.
Ceo esej pročitajte u štampanom izdanju Nedeljnika.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 17. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
