Na izložbi „Mitologija svakodnevice“ koja će biti otvorena u Galeriji DOTS na Donjem Dorćolu 17. oktobra u 19 časova, posetioci će moći da vide radove četiri umetnice – Astrid Oudheusden iz Holandije, Marine Marković, Ane Simić i Monike Sigeti. Izložba kustoskog dua Mirjana Dušić-Ljuba Jovićević prikazuje umetnice različitih poetika koje teže da intimna iskustva i lične narative uzdignu na nivo univerzalnog, te koje svakodnevicu kao prostor ukrštanja mita i istorije, a umetnost kao moćno sredstvo transformacije prolaznog u trajno.
O predstojećoj izložbi i njenom radu, razgovarali smo sa umetnicom Monikom Sigeti.
U kataloškom tekstu izložbe navedeno je da “estetizujete žensko telesno iskustvo čineći ga začudnim i granično mitološkim”, što i korespondira sa nazivom izložbe. Kako doživljavate ove navode i da li ste skloni “mitologizaciji” bilo da je doživljavamo u njenom uobičajenom, bilo u određenom kontekstualizovanom značenju spram tema kojima se bavite?
Ako podrazumevamo da mitologizacijom iskrivljujemo i dekonstruišemo realnost, pretvarajući je u bajkoviti narativ koji je vizuelno svarljiviji, onda se u mom slučaju intenzivno životno iskustvo samo doima kao čudno. U stvarnosti, realnost je daleko grotesknija od naše mašte. Poslednjih godina nastojim da ublažim dramu prisutnu u svojim radovima i da izvučem one dobre sastojke koji mogu poslužiti za predviđanje nove, vedrije svakodnevice. Grubu dekonstrukciju rado menjam za konstruisanje željene stvarnosti.
Slika It’s more comfortable here (2019) sugeriše da je nekada najbolje biti sam. Mom telu je udobno na ogromnom i toplom komadu stene. Postojeća skulptura od kamena, poslužila mi je za performans i fotografije na osnovu kojih će kasnije nastati slika.
Elementi fantastičnog, nadrealističnog, snolikog, takođe su važni za vaš rad. Kakav odnos imate prema nadrealizmu u umetnosti?
Nadrealizam mi je oduvek bio bliži u filmu, u pokretnoj slici, nego u likovnoj umetnosti. Film je snažno uticao na mene. Parodija, ironija, kolažiranje i montaža su elementi nadrealizma koje sam prisvojila i preoblikovala u svom izrazu. Ekspanzija novog nadrealizma (New Surrealism) deluje mi kao da je u savršenom skladu sa apsurdnim svetom današnjice.
Kada govorimo o ženskom telesnom iskustvu i ženskom telu kao umetničkom “predmetu”, odnosno temi, koji su to tematski i idejni aspekti, odnosno implicitni narativi, koji su vam lično i umetnički važni?
Emotivno i telesno iskustvo su neraskidivo povezani. Potraga za balansom – između ranjivosti i snage, nežnosti i besa – čini suštinu mog umetničkog istraživanja. Često koristim svoje telo na takav način da ono postaje umetnički/narativni element koji prenosi složenu priču o poziciji pojedinca u svetu. Serija akvarela iz 2012. godine, pod ironičnim nazivom Skriveni konflikti, predstavlja ženu i njenu nežnu, delikatnu prirodu sa svim ožiljcima i slojevima traume. Ipak, u mojim radovima malo toga ostaje skriveno.
Na izložbi u DOTS-u izlagaćete sa dve koleginice iz zemlje i jednom iz inostranstva, a izložbu su kustosirale dve žene. Da li je žensko iskustvo danas na odgovarajući način reprezentovano na domaćoj sceni savremene umetnosti, odnosno da uspeva da nadiđe okvire ipak i dalje dominantno patrijarhalnog srpskog društva?
Globalno, vrednost radova umetnica raste; njihova dela na aukcijama dostižu više cene nego ikada. Kod nas je ženska scena savremenih umetnica u usponu, bar mi se tako čini. Uspevamo da opstanemo – i to me ohrabruje. Nastavljamo da stvaramo. Na kraju, sve što nas okružuje inspiriše nas još više. Biti likovna umetnica na Balkanu skoro tri decenije – mislim da je to vredno ordena! (smeh)
