Čekam autobus u Nemanjinoj ulici, nakon što sam bila na izložbi na kojoj sam pričala o nekim beznačajnim stvarima sa ljudima koje ne poznajem dobro, verno ih gledala u oči i klimala glavom. Kad izađem napolje, osećam umor umorniji, teži i masovniji od bilo kog umora koji osećam nakon treninga.
U autobusu pronalazim mesto do prozora, sedam i pokušavam da ni u koga ne gledam kako ne bih mnogo mislila. Uprkos tom pokušaju, male mekane gumene reči dolaze do mene. Pripadaju dečaku koji sedi preko puta, pored starije žene, verovatno svoje bake. Prepričava joj kako mu je bilo na proslavi desetog rođendana uz pohvalu da su mu svi drugari došli. Ona se čudi i pita ga: „Baš svi koje si pozvao?“, na šta on ponosno klima glavom pa dodaje: „Ali dvoje njih nije donelo poklon.“ Ona kaže da to nije ni važno
CEO TEKST ČITAJTE U NOVOGODIŠNJEM DVOBROJU NEDELJNIKA NA DUPLO VEĆEM BROJU STRANA, KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 29. DECEMBRA. DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
POGLEDAJTE I SPECIJALNE PONUDE ZA PRETPLATE:
***
Da li je među tih pet nepokolebljivih zemalja koje drže do morala i integriteta takmičenja Srbija? Heh, naravno da nije; naši su po običaju čekali da sve prođe, ne shvatajući da je nemanje stava najveći stav koji postoji.
Marko Prelević
U prevozu, u prodavnici, u banci, tu su ljudi koji napišu – pa dobro, makar se trude da napišu, nekad ne ide, teška su ta slova – „Studirala na kićovanu pa najebala“ na apel za pomoć, na vest da je jedna devojka nestala.
Marko Prelević
