Sreo sam ga prošlog vikenda na Sajmu knjiga. Oslabio je. Pričali smo o dijeti. On o svojoj, ja o mojoj. Pričao je o novim knjigama koje govore o zdravlju i koje starost tretiraju kao bolest. Pomislio sam da se on možda boji starosti i smrti. Ali nisam bio ohol, pošto sam dva minuta nakon što smo se rastali uhvatio sebe u strahu od istog. Idiotski proračunavam koliko je prošlo od toga i toga i da li je brzo prošlo. A uvek ispadne da je brzo prošlo.  

To sa tretiranjem starosti kao bolesti je zapravo dizanje magle. Zavaravanje. Pokušaj pobede nad godinama. Večna tema. Od „Slike Dorijana Greja“ Oskara Vajlda, pa i pre toga. Postoji opsednutost time. Hus iz Parnog valjka je navodio da mu je to omiljena knjiga, mislim ta Vajldova. To sam saznao iz njegovog davnog razgovora za jedan muzički magazin, a kada sam ja radio intervju s njim otkrio mi je da njegova pesma „Jesen“ govori o tom protoku godina, života, starosti… Strahu od prolaznosti, godina, smrti. 

Kada taj prijatelj u prošlu nedelju na sajmu kaže da sada neki starost smatraju bolešću, znam da to ide od teoretičara večnog života ili mladosti. Te knjige za samopomoć su najpopularnije štivo i imaju za cilj da titraju tržište, tj. kupce, za razliku od cenjenih psihoterapeuta koji vas u izlečenju umeju baciti pred istinu. Pa i onu da je mladost oročena i da starost jeste bolest zato što po definiciji sve na vama i u vama rđa kao što sve korodira s godinama.