Kada govorimo o ličnostima koje su oblikovale tok evropske istorije, Marija Terezija zauzima posebno mesto. Njena višedecenijska vladavina ne samo da je obeležila jedno burno političko razdoblje u Evropi, već je ostavila dubok trag u oblastima prava, administracije, obrazovanja i društva u celini u 18. veku.
Knjiga ,,Marija Terezija“ autora Žan-Pola Bleda (prevod sa francuskog, Veljko Stanić), plod je dugogodišnjeg istraživačkog rada i istorijske ekspertize jednog od najistaknutijih francuskih stručnjaka za istoriju Habsburške monarhije i srednju Evropu.
Srpsko izdanje ove knjige, koje je objavila izdavačka kuća ,,NNK Internacional“ iz Beograda, posebno je dragoceno jer, u vremenu kada se preispituju uloge moći, identiteta i reformi, delo o Mariji Tereziji dobija naročit značaj. Caričin uticaj na balkanski region – u prvom redu Vojvodinu, preko Hrvatske, Slovenije, pa sve do Italije, izuzetno je važan. Bilo da govorimo o Novom Sadu, Beogradu, Pančevu, Subotici, Somboru… Temišvaru, Puli ili Trstu… uticaj dinastije Habsburga vidljiv je u svim oblastima života, zahvaljujući upravo njenom uticaju i reformama.
Ono što daje lepotu i živost ovom istoriografskom štivu jeste literarni talenat autora. Žan-Pol Bled uspeo je da predstavi ,,karijeru“ Marije Terezije, njenu veliku posvećenost državnim poslovima, modernizaciji Carstva, vojsci i diplomatiji, a istovremeno približi čitaocu njenu privatnu ličnost, navike, brigu o mnogočlanoj porodici, domaćinstvu, veri… Knjiga obiluje privatnim pismima i zabeleškama carice, što doprinosi boljem razumevanju tog bogatog i kompleksnog života. Ona se pokazuje i kao vladarka ukorenjena u tradiciji, ali i pragmatičar koji hrabro ulazi u reforme. Primetna je teza da je Marija Terezija bila reformator ,,iz nužde“ više nego iz ideološke uverenosti, ali to ne umanjuje ogroman značaj tih reformi za celo carstvo.
,,Jedan dan Marije Terezije”
Teško je govoriti o tipičnom danu Marije Terezije, ali, u skladu sa zahtevima njene funkcije, njen život je ipak brzo postao uređen rutinom, a njen temperament je učinio ostalo.
Od samog stupanja na presto, Mariji Tereziji nije dat nikakav predah. Iako nije bila pripremljena za vršenje vlasti, odmah je suočena sa ratom koji je pretio da uništi celu Monarhiju. Odlučno se bacila u taj sukob, u kome se odlučivala sudbina celokupnog habzburškog nasleđa. U tom kontekstu, postojala je velika opasnost da ne napravi greške ili da se iscrpi, trošeći se podjednako na važne i na sporedne stvari. Tim pre što je ova mlada žena od dvadeset tri godine takođe imala sklonost ka zabavama i svetovnom životu. Ukoliko ne uvede red u svoj način rada i u organizaciju svog vremena, postoji opasnost da neće moći da se nosi sa odgovornostima koje je opterećuju — ma koliko ona imala volje da ih preuzme.
Marija Terezija je, međutim, pokazala inteligenciju time što je brzo shvatila da sama neće moći da iznese sav teret. Kao savetniku, obraća se grofu Silva-Taruki. Iako on nije bio član Tajne konferencije, Marija Terezija u tome nije videla nedostatak — naprotiv, u njenim očima to je bila prednost. On neće pokušati da na nju utiče u pravcu svojih ličnih interesa. Njegova prednost je bila i to što je znao da se drži po strani od dvorskih frakcija. Zato ga je zamolila da je — bez straha i ulepšavanja — uvek upozori na svaku grešku koju primeti u njenim postupcima ili ponašanju: „Ššto je uvek od najveće koristi za jednog vladara, jer je malo ko, ako uopšte iko, spreman da to učini, bilo iz poštovanja, bilo iz interesa “. Pored svega toga, Silva-Taruka je, kako je zapisao ministar Nizozemske u Beču, grof Bentink, bio „savršen plemić “.
Silva-Taruka je Mariji Tereziji predložio raspored jednog tipičnog dana, strogo podeljenog po satnici. Ona je u velikoj meri prihvatila taj plan, ali nije oklevala da unese neke izmene. Po njegovom predlogu, ustajanje je bilo planirano u osam ujutru. Jedan sat je trebalo da bude dovoljan za jutarnju toaletu, doručak i svakodnevnu misu. To može izgledati kratko, ali, za razliku od većine princeza svog doba, Marija Terezija nije bila opsednuta svojim izgledom. Nije li već 1746. grof Podevils izvestio Fridriha II: „Ona ne mari za svoju lepotu, a još manje za odevanje; osim u svečanim prilikama, oblači se veoma jednostavno i dvor sledi njen primer “? Za doručak, Silva-Taruka joj savetuje da pije toplu kafu, jer hladna kafa škodi stomaku. Ali u ovom slučaju, opasnost je mala, s obzirom na brzinu tog obroka. Misa traje dvadesetak minuta. Posle toga, Marija Terezija bi, po savetu svog mentora, trebalo da pola sata posveti svojoj deci.
Ali Marija Terezija odlučuje drugačije. Dajući primer budućem Francu Jozefu, koji će vek kasnije još ranije ustajati, ona ustaje već u šest, a leti čak u pet ujutru. Toaleta joj, zapravo, oduzima mnogo više vremena nego što je Silva-Taruka procenio — što se može zaključiti iz svedočenja Karoline Pihler, čija je majka bila sobarica Marije Terezije. Po njenom kazivanju, sirota žena je morala da se naoruža strpljenjem kada bi, nakon što je obukla svoju gospođu, došlo vreme za frizuru. Marija Terezija nikada nije bila zadovoljna: neprestano je doterivala kosu sve dok uredna frizura, koju je sobarica strpljivo slagala, ne bi bila poremećena ili sasvim uništena. Tada je sve moralo da se ponavlja — i bez garancije da će se izbeći novi izliv gneva carice.
U devet i po počinje deo dana posvećen radu. Do podneva, Marija Terezija je zauzeta čitanjem akata i dosijea, izveštaja ministara i primanjem audijencija. Potom, u skladu sa savetom svog mentora, odvaja petnaest minuta za odmor pre nego što se tačno u dvanaest i po sati smesti za sto na kojem će ručati. Obrok ne traje duže od sat vremena i u pola dva se služi kafa — Silva-Taruka ne propušta da ponovo naglasi da kafa treba da se pije topla…
Posle obroka, Marija Terezija se ponovo posvećuje svojoj deci, zatim posećuje majku caricu, pre nego što se vrati radu. Tada je već četiri sata. Državni poslovi je okupiraju sve do pola devet uveče. Ukupno, tokom dana, posvećuje im oko sedam sati, broj koji će se vremenom još povećavati, ali koji je već tada veći od radnog vremena njenih prethodnika. Iako se Marija Terezija ne može porediti sa birokratom — kao što će se kasnije govoriti za Franca Jozefa — ona je prva u nizu monarha koji, apsorbovani u svojoj ulozi vladara, ne broje sate posvećene radu. Štaviše, trudnoće — kroz koje je prošla čak šesnaest puta između 1737. i 1756. godine — ne sprečavaju je da nastavi svoju dužnost. Kada je primorana da ostane u postelji, traži da joj se donesu dosijei i nastavlja da prima svoje savetnike. Upravljanje državom ne trpi prekid…”
Vrednost ove knjige je i u tome što autor sve vreme prati i odnos velikih međunarodnih sila 18. veka što čitaocu pruža uvid u širi istorijski kontekst epohe. Žan Pol Bled je svetski priznat francuski istoričar, akademik i profesor na Univerzitetu Sorbona, sa čijim se delima, pre svega iz oblasti germanske istorije, godinama sreće i srpska čitalačka publika. Pasaže posvećene opštoj istoriji Evrope 18. veka autor kombinuje sa stranama posvećenim privatnom životu carice, što knjizi daje izuzetan šarm. Predstavljanje njene istorijske ličnosti, porodičnih odnosa i društvenih okolnosti u kojima se kretala, ponovno nas vraća na pomisao da je istorija učiteljica života, od koje uvek iznova saznajemo toliko toga.
Branka Margan, urednik
