Predsednik Venecuele Nikolas Maduro zarobljen je u vojnoj intervenciji SAD, na dan kada su 36 godina ranije američke snage u Panami uhapsile bivšeg panamskog diktatora Manuela Norijegu.
Osim ova dva slučaja, SAD imaju dugu istoriju vojnih intervencija u Latinskoj Americi još od vremena Hladnog rata. Neretko pomažući nelegitimne i autoritarne vlasti.
Gvatemala 1954: Prvi „korporativni“ puč
Prva na spisku je Gvatemala gde su 1954. šefa države, pukovnika Hakoba Arbensa Gusmana sa vlasti svrgnuli plaćenici koje je obučavao i finansirao Vašington, nakon agrarne reforme koja je ugrozila interese moćne američke firme Junajted frut korporejšen (UFCO), kasnije Čikita brends (Chiquita Brands).
Demokratski izabrani predsednik Jakob Arbens postao je meta nakon što je pokrenuo agrarnu reformu i eksproprijaciju neobrađenog zemljišta, direktno ugrozivši profit američke korporacije United Fruit Company, koja je posedovala gotovo polovinu obradivih površina zemlje.
CIA je obučila i finansirala plaćenike pod komandom pukovnika Karlosa Kastilja Armasa, dok su operaciju iz Vašingtona vodila braća Dalas — Alen kao šef obaveštajne službe i Džon Foster kao državni sekretar. Iako su SAD 2003. godine zvanično priznale ulogu u puču pravdajući ga borbom protiv komunizma, stvarni motiv bio je zaštita korporativnih interesa, što je zemlju gurnulo u krvavi građanski rat.
Iako je operacija bila tajna, Savet bezbednosti UN-a se sastao na hitnoj sednici, ali su SAD, koristeći svoj uticaj, uspele da spreče bilo kakvu efektivnu rezoluciju, tvrdeći da je reč o „unutrašnjem sukobu“.
Kuba 1961: Debakl u Zalivu svinja
Svega sedam godina kasnije, Kuba je postala poprište jednog od najvećih američkih spoljnopolitičkih neuspeha. U aprilu 1961. godine, oko 1.400 pripadnika antikastrovskih snaga, obučenih i naoružanih od strane CIA, pokušalo je invaziju u Zalivu svinja sa ciljem rušenja komunističkog režima Fidela Kastra.
Odluku o invaziji direktno je odobrio Džon F. Kenedi. Nakon neuspeha, Generalna skupština UN-a je oštro kritikovala upotrebu sile, a ovaj događaj je doveo do toga da Kuba bude izbačena iz Organizacije američkih država (OAD) pod pritiskom Vašingtona.
Operacija je završena debaklom u roku od tri dana, ostavljajući stotine mrtvih i dodatno učvršćujući Kastra na vlasti, što je svet dovelo na rub nuklearnog rata tokom potonje raketne krize.
Kenedi je javno preuzeo odgovornost za propast operacije, ali je međunarodna osuda doprinela stvaranju Pokreta nesvrstanih, koji je u ovome video vrhunac imperijalizma.
Dominikanska Republika 1965: U krvi ugušen ustanak
Intervencionistička politika nastavila se u Dominikanskoj Republici 1965. godine, kada je predsednik Lindon Džonson poslao desetine hiljada marinaca i padobranaca u Santo Domingo.
On je tada formulisao takozvanu „Džonsonovu doktrinu“, prema kojoj SAD neće dozvoliti stvaranje još jedne komunističke vlade na zapadnoj hemisferi.
Premda je zvanični razlog za invaziju bila „komunistička pretnja“, okarakterisana u Džonsonovoj doktorini, stvarni cilj operacije bilo je gušenje narodnog ustanka koji je tražio povratak na vlast Huana Boša, levičarskog predsednika kojeg su generali svrgnuli dve godine ranije. SAD su silom osigurale da vlast ostane u rukama desničarskih vojnih krugova.
Savet bezbednosti UN-a je poslao posmatračku misiju, a mnoge latinoameričke države su osudile akciju kao povratak na politiku „velikog štapa“, smatrajući da su SAD prekršile povelju Organizacije američkih država (OAD) koja zabranjuje intervenciju u unutrašnja pitanja drugih država.
1973–1986: Pinočeov puč i Operacija „Kondor“
Tokom sedamdesetih godina, Vašington je strategiju direktnih invazija zamenio aktivnom podrškom vojnim diktaturama.
U Čileu je 11. septembra 1973. godine sproveden jedan od najpoznatijih pučeva u istoriji, kada je uz pomoć CIA general Augusto Pinoče svrgnuo i ubio socijalističkog predsednika Salvadora Aljendea.
Sličan scenario odigrao se u Argentini 1976. godine, gde je državni sekretar Henri Kisindžer dao „zeleno svetlo“ vojnoj hunti predvođenoj Jorgeom Videlom da započne takozvani prljavi rat protiv disidenata, u kojem je nestalo najmanje 10.000 ljudi.
Ovi događaji bili su deo šire, mračne Operacije Kondor, u kojoj je šest južnoameričkih diktatura, uz prećutnu podršku SAD, zajednički radilo na fizičkoj eliminaciji levičarskih protivnika širom kontinenta.
Osamdesete godine obeležilo je Reganovo nastojanje da zaustavi sandinističku revoluciju u Nikaragvi. Administracija u Vašingtonu je tajno kanalisala milione dolara pomoći kontrarevolucionarima, poznatijim kao Kontraši, finansirajući ih delom i kroz ilegalnu prodaju oružja Iranu u okviru afere Iran-Kontra.
Istovremeno, u susednom Salvadoru, američki vojni savetnici pomagali su vladi u gušenju pobune Nacionalnog oslobodilačkog fronta Farabundo Marti (FMLN), u sukobu koji je odneo preko 72.000 života.
Međunarodni sud pravde u Hagu je 1986. godine doneo presudu protiv SAD, naloživši im da isplate odštetu Nikaragvi zbog kršenja međunarodnog prava i podrške paravojnim snagama. Vašington je jednostavno ignorisao presudu, a u Savetu bezbednosti je uložio veto na rezoluciju koja je pozivala države da poštuju međunarodno pravo.
1983–1989: Invazija na Grenadu i lov na Norijegu
Direktna vojna moć ponovo je demonstrirana na Grenadi 1983. godine kroz operaciju „Urgent Fury”.
Oko hiljadu američkih marinaca intervenisalo je na ostrvu nakon ubistva premijera Morisa Bišopa, zvanično štiteći američke građane i sprečavajući izgradnju vojne baze koju su pomagali Kubanci. Iako je UN osudio akciju, Regan ju je proglasio trijumfom američke odlučnosti.
Najzad, 1989. godine, predsednik Džordž Buš pokrenuo je operaciju Pravedan cilj u Panami sa 27.000 vojnika.
Manuel Norijega, dugogodišnji saradnik CIA koji je decenijama bio na američkom platnom spisku, pao je u nemilost i postao meta nakon optužbi za trgovinu drogom.
Intervencija je završena njegovom predajom i uništenjem čitavih gradskih četvrti, ostavljajući za sobom hiljade žrtava prema podacima nevladinih organizacija.
Više o hapšenju Manuela Norijege možete pročitati ovde.
Tagovi
