Protesti dođu i prođu. Blokade parališu saobraćaj na nekoliko sati, a onda se život, naizgled, vrati u normalu. Zastave se smotaju, pištaljke utihnu, a građani se vrate svojim svakodnevnim poslovima. Međutim, za mnoge od njih, prava bitka tek počinje. To je bitka koja se ne vodi na ulici, već u hodnicima sudova, u kovertama koje donose poštari i u tihim razgovorima sa advokatima.
To je pravna postprodukcija građanskog aktivizma, a sudeći po iskustvima sa terena, režiseri ovog procesa pokazuju zavidan nivo kreativnosti u primeni zakona, o čemu svedoče podaci koje smo dobili od advokata koji su zastupali „prekršioce“.
Kad utihnu pištaljke, progovore prijave
Nakon talasa protesta i blokada koji su obeležili prethodni period, advokatske kancelarije koje su pružale podršku učesnicima počele su da prikupljaju svedočanstva koja više liče na scenario za apsurdističku dramu nego na pravnu praksu jedne evropske države.
Na teret im se, kako kažu advokati, stavljalo sve i svašta, a prekršajne prijave i nalozi postali su gotovo serijski proizvod, ispaljen rafalno sa ciljem koji se čini dvostrukim: formalno sankcionisati i suštinski obeshrabriti.
Kada se pomisli na narušavanje javnog reda i mira, prve asocijacije su obično vika, tuča, uništavanje imovine ili neko drugo agresivno ponašanje. Zakon o javnom redu i miru, uostalom, i sam prepoznaje takve radnje.
Međutim, njegova najelastičnija i, čini se, omiljena odredba za primenu u ovakvim situacijama jeste član 8, koji sankcioniše „nepristojno, drsko i bezobzirno ponašanje“.
Zakon ovo definiše kao „ponašanje lica ili preduzimanje radnji na javnom mestu, kojima se ugrožava sigurnost građana ili narušava javni red i mir, vređa moral građana, uništava ili oštećuje imovina“. Definicija je, kao što se vidi, dovoljno široka da pod svoj kišobran može da primi gotovo sve, zavisno od tumačenja onoga ko prijavu piše.
Umetnost tumačenja: Od limuna do prekršaja
Koliko je to tumačenje rastegljivo, možda najbolje ilustruje slučaj zabeležen u junu, verovatno najbizarniji primer sa nedavnih blokada. Jedan mladić je u Beogradu uhapšen i suočen sa prekršajnom prijavom zato što je, pred policajcima, jeo limun. Nije ga bacao, nije njime nikoga gađao, samo ga je jeo.
U prekršajnoj prijavi, revnosni službenik je ovo delo podveo upravo pod famozni član 8. Na sreću, Prekršajni sud u Beogradu je imao dovoljno zdravog razuma da ovog „opasnog“ prestupnika oslobodi, zaključivši da konzumacija citrusnog voća, sama po sebi, ne predstavlja prekršaj.
Ovaj slučaj nije usamljen. Prijave za „bezobzirno ponašanje“ postale su standardni alat. One su pravno pogodne jer je teret dokazivanja subjektivan. Šta je za nekoga izražavanje stava, za drugog je drskost. Šta je za nekoga miran protest, za drugog je bezobrazluk.
Zakonodavac je verovatno imao na umu stvarne situacije koje vređaju javni moral, ali kada se ova odredba primeni na građanina koji stoji na ulici, ona postaje sredstvo za disciplinovanje nepodobnih.
Žrtva kao prekršilac i drugi saobraćajni apsurdi
Druga grupa bizarnih prijava dolazi iz oblasti saobraćaja. Jedan od primera koji zvuči kao loša šala jeste slučaj učesnika protesta koji je dobio prekršajni nalog po članu 333 Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, jer se „prevozio na spoljnom delu vozila“.
Sitnica koja ovu priču čini apsurdnom jeste to što ga je to vozilo prethodno udarilo. Dakle, umesto da bude isključivo žrtva saobraćajnog incidenta, on je postao i prekršilac, jer je u trenutku udara, logično, završio na spoljnom delu vozila.
A tek pisanje prijava za prelaženje ulice na pešačkom prelazu. U normalnim okolnostima, to je jedini ispravan i zakonit način za prelazak ulice. Međutim, u kontekstu blokade, čin prelaska pešačkog prelaza, ponovljen više puta, tumačen je kao ometanje saobraćaja.
Zakon o javnom redu i miru, u članu 3, tačka 3, definiše prekršaje kao dela kojima se, između ostalog, „ometa kretanje građana na javnim mestima“. Ovde se postavlja pitanje da li pešak koji koristi pešački prelaz „ometa kretanje“ ili ga, naprotiv, ostvaruje na jedini dozvoljen način.
Sila umesto procedure
Osim supstancijalnih, tu su i proceduralni problemi. Slučaj advokata Luke Vodinelića, koji je 3. jula kod Pravnog fakulteta prebijen, uhapšen, pa pušten bez ikakvog obrazloženja ili saopštenja razloga za hapšenje, ukazuje na opasan obrazac.
Zakon o prekršajima jasno propisuje uslove i procedure za lišavanje slobode, ali kada se te procedure ignorišu, hapšenje prestaje da bude zakonska mera i postaje čin sirove demonstracije sile.
Cilj takvog postupanja nije sprovođenje zakona, već slanje poruke zastrašivanja: možemo da vas odvedemo, zadržimo i pustimo, a da vam nikada ne kažemo zašto.
Prekršajni nalog kao oružje pritiska
Sam Zakon o prekršajima, sa institutom „prekršajnog naloga“, zamišljen je kao mehanizam za ubrzanje i rasterećenje sudova kod manjih prekršaja.
Međutim, u praksi protesta, on postaje moćno oružje. Građaninu se uruči nalog sa fiksnom kaznom i rokom od osam dana da plati polovinu iznosa ili da podnese zahtev za sudsko odlučivanje.
Time se teret prebacuje na građanina. Suočeni sa izborom da plate nekoliko hiljada dinara i „završe priču“ ili da ulaze u dugotrajan i potencijalno skuplji sudski proces, mnogi se odlučuju za prvu opciju, čak i kada veruju da nisu krivi.
Tagovi
