Arhitekta Lazar Kuzmanov će imati višestruku ulogu na ovogodišnjem izdanju Beogradske internacionalne nedelje arhitekture – BINA 2025, koja se održava od 15. aprila do 17. maja. Već u četvrtak, 17. aprila,u prostorijama Saveza inženjera i tehničara Srbije (Kneza Miloša 7-9) biće otvorena retrospektivna izložba „I posle 30 godina – arhitekta” koja predstavlja radove ovog arhitekte, a povodom Velike nagrade arhitekture za životno delo UAS-a. Kuzmanov će učestvovati i u okruglom stolu povodom ove nagrade, koja je jedna od centralnih tema 20. BINE, čime imamo brojne povode za ovaj razgovor.
Lazar Kuzmanov
U fokusu ovogodišnje BINE je Velika nagrada arhitekture, čiji ste laureat bili 2019. godine. kako ste doživeli činjenicu da ste se našli u ovom odabranom društvu dobitnika?
Kao i svakom arhitekti nagrade mi puno znače, kao neka satisfakcija za trud koji je uložen, a nije bio uzaludan. Još više mi znače nagrade koje dobijem od kolega koje cene to što radim kao arhitekta. Svakako je Velika nagrada arhitekture nešto najvrednije što sam dobio u svojoj karijeri. Iako sam se malo „ljutio“ jer sam misliio da sam još „mlad“, a ona nosi i ime za životno delo, jer sam mislio da mogu još dosta toga da pružim srpskoj arhitekturi.
Poslednje dve nagrade „Ranko Radović“ i „Aleksej Brkić“ koje sam dobio prošle godine od ULUPUDS-a i UAS-a mi nekako daju za pravo da mislim da sam se odužio za Veliku nagradu arhitekture i da mi nije prerano dodeljena. Nagrade mi daju snagu da nastavim da stvaram i da dalje živim svoj arhitektonki san.
Retrospektivna izložba Lazara Kuzmanova
Sama nagrada se dodeljuje duže od tri decenije, i tokom karijere ste mogli da „pratite“ i prethodne dobitnike. Kako doživljavate njen značaj u arhitektonskoj zajednici?
Pre trideset godina kad sam diplomirao, prvo što sam uradio je da sam došao da se učlanim u tadašnji Savez arhitekata Srbije. Kao novi član dobio sam kataloge svih dotadašnjih dobitnika Velike nagrade arhitekture. Nisam ni sanjao tada da ću i ja biti dobitnik jednog dana. I sada kad pogledam imena dobitnika ove najveće nagrade u našoj struci, zapitam se da li sam je i zaslužio. To su sve moji profesori i kolege koji su ostavili neizbrisiv trag na našoj arhitektonskoj sceni. Neverovatno sam ponosan što se nalazim na tom spisku. Očigledno sam za ovih trideset godina profesionalne karijere i ja zaslužio da se među njima nađem.
Jedan deo ovogodišnje BINE je i vaša retrospektivna izložba; kako je ova izložba koncipirana?
Ovo je moja prva retrospektivna izložba u Beogradu i srećan sam što je deo tako bitne manifestacije kao što je BINA. Povod za izložbu je svakako “Velika nagrada arhitekture za životno delo” koju sam dobio od Udruženja arhitekata Srbije, ali još više moja sreća što sam kao arhitekta uspeo da i posle 30 godina rada ostanem ARHITEKTA, sa svim osobinama koje arhitektonska struka ponosno nosi. Baviti se arhitekturom je dugotrajan proces, koji traje onoliko koliko arhitekta ima energije, talenta, znanja, poštenja i strpljenja. Svakako i zdravorazumskog razmišljanja.
Prošle godine se desio zanimljiv arhitektonski korzo kada sam sa učesnicima BINE šetao ulicama Novog Sada i pričao o objektima koje sam projektovao. Bilo je divno iskustvo. Nakon te saradnje logično je došla i prva beogradska samostalna retrospektivna izložba mojih arhitektonskih ostvarenja koji su mi obeležili karijeru.
Ove godine ćete učestvovati u okruglom stolu na BINI, koji se bavi upravo ovom nagradom. U najavi tribine stoji da “ova nagrada dobija ulogu u afirmaciji i promociji arhitektonskog diskursa u Srbiji, nudeći neke od uslova za razvoj arhitektonske kritike”. Kako vidite potencijalne i stvarne, praktične domete te kritike?
U zdravijim društvenim okolnostima nego što su kod nas, arhitekta bi trebalo da ima ozbiljniju društvenu ulogu. Svedoci smo da pozicija arhitekte godinama gubi značaj i da se degradira njegova uloga. Građena sredina je isključivo kreirana od strane arhitekata i njihovih saradnika. Iz toga proističe da je odgovornost arhitekte ogromna i da svako pojedinačno delovanje mora biti pod budnim okom javnosti. To sagledavanje dobrih i loših strana građenog prostora je neophodno kako bi se stvorio kritički odnos prema onome što se gradi. Ta vrsta sazrevanja društva nije jednostavan proces, al je neophodan.
I zato arhitektonsku kritiku treba razvijati kako bi dometi bili mnogo veći nego što su suštinski danas. Pred velikim smo poslom stvaranja Arhitektonske komore kako bi se napravio okvir za istinski iskreno i moralno delovanje arhitekte. Samo ćemo na taj način i doći do zdravog društva.
Arhitektura ima i svoju ulogu koja je šira od projektovanja objekata; ona utiče i na kulturu stanovanja, odnos objekata i društvene zajednice, itd. Kako vi vidite spregu arhitekture i društva?
Svakako je neraskidiva veza između arhitekture i društvene zajednice. Svedoci smo da su kroz istoriju društveno politička dešavanja uticala na arhitekturu i građenu sredinu. Naravno bilo je i obrnutih slučajeva. Mi trenutno imamo neverovatan upliv politike u arhitekturu, odnosno bolje reći upliv krupnog kapitala u oblikovanje građene sredine. I baš iz tih razloga nam se dešavaju ekscesi kao što je recimo Beograd na vodi, koji je možda najdrastičnji primer nerazumevanja grada, njegovog razvoja i u krajnjem slučaju uništenja jednog od najlepših prostora Beograda. To
divno savsko priobalje nije zaslužilo takav odnos, kao ni sam grad koji ima toliko bogatu istoriju i urbanističku tradiciju.
Da li je arhitektonska struka mogla da učini više da se spreči takva urbana devastacija – mogla je. A da li se dobar deo naše arhitektonske struke uključio u projektovanje i podelu tog kapitala postajući učesnik te degradacije – jeste. Na tom primeru vidimo koja je šira uloga arhitekata u razvoju kulture stanovanja, od recimo užeg posmatranja i samog procesa projektovanja. Nadam se da će društvena uloga arhitekata ponovo biti kao u periodu kad su stvarali mnogi dobitnici Velike nagrade arhitekture, koda su krčili put kojim je Beograd postao velegrad.
Foto: Predrag Milosavljević; Relja Ivanić; Miljan Cvijetić
