Komentar dana: Utisak o Utisku

Možete li da zamislite čoveka u Srbiji koji je zaspao 29. juna 2014. posle emisije Utisak nedelje u kojoj je gostovao Vladimir Beba Popović, uticajni direktor Instituta za javnu politiku, i probudio se ovog jutra? Šta se promenilo od tada? U kakvoj smo se Srbiji jutros probudili? Možete li zamisliti šok te spavalice kada shvati da je Srbija nadomak sporazuma o razgraničenju sa Kosovom, da je Vučić predsednik države i stranke, da je premijerka gej, a da su lideri opozicije glumac Sergej Trifunović i lider Dveri Boško Obradović.

Utisak nedelje nikad nije bila emisija u kojoj su vlast i opozicija razgovarali, pa se onda dogovorali o tome u kojem pravcu bi društvo trebalo da ide. Iluzorno bi bilo nadati se da jedna televizijska emisija to može da postigne, ma kako se ona zvala, iako imam utisak da se sada od Olje Bećković ne očekuje samo televizijska debata, već beskompromisna borba protiv vlasti: da bude neočekivana sila koja se pojavljuje nedeljom uveče i razbija sve zablude, otkriva istine i jednostavno nam govori gde bi kao društvo trebalo da idemo. Nije fer stavljati takav teret očekivanja na Olju Bećković.

Sa realnije strane gledišta, Utisak jeste imao tu vrstu snage da dovede relevantne sagovornike koji su mišljenjem i argumenatima uticali na javno mišljenje i pomagali nam da shvatimo društvene i političke procese u zemlji. I tu dolazimo do mogućeg odgovora zašto Utiska nije bilo u proteklih pet godina. Za razliku od mnogih, ne verujem ni u jednu od gradskih priča o tome zašto je Utisak nestao sa televizije sa nacionalnom frekvencijom. Ne mislim da je razlog za ukidanje to što je Dragoljub Žarković, glavni urednik Vremena, koji je u jednom „Utisaku koji nije na listi“ rekao da je bio na nekoj slavi i da su svi pričali o tome da se Vučić ponovo oženio, a da toga nema nigde u javnosti. Ne mislim ni da je razlog za ukidanje Utiska već spomenuti Popović, kako mnogi veruju. Naprotiv, ta lepota Olje Bećković i njenih gostiju da razlože i racionalno objasne sve aktuelne procese u državi čini mi se kao glavni razlog za nestanak Utiska sa televizije sa nacionalnom frekvencijom. I, hajde, da vidimo šta nam je to neupitno prošlo u ovih pet godina bez Utiska?

Od mora drugih događaja, na pamet mi nekako padaju tri najznačajnija. Prvi je „unutrašnji dijalog o Kosovu“. Ko bi danas mogao da kaže da je taj dijalog zaista i vođen? Znamo li ko je učestvovao u javnom razgovoru o najvažnijem nacionalnom pitanju. Šta je sve predlagano kao rešenje. Da li je razgraničenje jedina opcija? Da li je, sa druge strane, zamrznuti konflikt održiv? Postoje li ljudi koji vide neko treće rešenje i zašto ne znamo da li ih uopšte ima? Ko lobira za Srbiju u međunarodnim okvirima?

Drugi bitan događaj koji je prošao bez bilo kakve debate jeste imenovanje Ane Brnabić za premijerku Srbije. Da se odmah razumemo, nemam nikakav problem sa seksualnom orijentacijom aktuelne prve ministarke, apsolutno mi nije važno kog je pola osoba u koju je zaljubljena. To je njeno pravo i ne vidim zašto bi nečija seksualna orijentacija bilo kome smetala. Ali, u tom potenciranju kako Srbija dobija prvu gej premijerku i kako smo mi kao društvo dosta napredniji nego što uistinu jesmo, izostalo je, po meni, bitnije pitanje: kakvi su njeni profesionalni kvaliteti? Da li smo dobili stvarno nespornog stručnjaka, odgovaraju li njene kompetencije najvažnijoj državnoj funkciji ili je, s druge strane, na to mesto predložena samo kao modernija verzija Mirka Cvetkovića?

Kako nam sve ovo vreme promiče da predsednik države istovremeno obavlja i funkciju predsednika stranke, iako je suprotstavljanje toj praksi Borisa Tadića bio bitan argument za dolazak naprednjaka na vlast. Kako smo postali društvo u kojem se bespogovorno prihvata Šešeljevo tumačenje Ustava po kojem predsednik države može da bude i predsednik stranke u isto vreme, jer „predsednik stranke nije javna funkcija“, iako je opšte poznato da je glavni izvor prihoda političkih partija upravo izdvajanje iz državnog budžeta. Nije li upravo bivši lider naprednjaka Tomislav NIkolić uspostavio kao princip da predsednik države ne bi trebalo da bude i predsednik stranke?

Te tri debate smo mi kao društvo prespavali, bez obzira na to da li o svemu tome imamo pozitivan ili negativan utisak.

Sinoć sam ponovo odgledao poslednju epizodu u kojoj je gostovao Popović. Taj razgovor mi je bio podjednako interesantan kao kad sam ga premijerno gledao, s tim to sam ovog puta primetio nešto što tada nisam. Popović je objašnjavao zašto je kao građanin bio protiv Tadića i rekao da je SNS bio jedina opciju koju su imali oni koji više nisu hteli da trpe prethodnu vlast. „Imali smo sa druge strane samo onu opciju koju nam je on (Tadić) ostavio. Nije ostavio treću mogućnost, nije pustio da se razvije treća politička opcija“.

I potpuno se slažem sa tim mislima Popovića, od vlasti u dobroj meri zavisi da li će se neka politička opcija razviti ili minimalizirati. Ali, s druge strane, ako je Tadić dozvolio da se razvije samo jedna politička alternativa njegovoj vlasti, koja mu je, istina, uvek služila kao pokazatelj za dobijanje političkih poena, šta je onda dozvolio Vučić? Da li sada imamo razvijenu alternativu vlasti? Jednu, ne dve. Ili je svaki pokušaj stvaranja opozicije, koliko se sećam, pratila agresivna kampanja koja u startu zatirala bilo kakav pokušaj nove misli?

Kako u takvoj situaciji i da nemamo ovakvu polarizaciju društva? Kako da nemamo ovoliki jaz između vlasti i opozicije?

U tome jesmo otišli isuviše daleko, kao društvo, možda i više od ovih pet godina koliko na TV ekranima nije bilo Olje Bećković. Da li ćemo se posle njenog večerašnjeg povratka biti bliži civilizovanom političkom razgovoru vlasti i opozicije? Pogledajte ko će biti gosti večeras, da li je vlast pristala da razgovara sa opozicijom? I onda recite šta je vaš utisak, da li se debata vraća u javni prostor?