U prošlu nedelju, prolazim kroz naselje, tišina. Ono kada se sve izduva. I adrenalin i raspoloženje i sve. Pomislio sam da umem da prepoznam dane, po tišini.
Tišina je bila toliko razumljiva. Tek što je Srbija izgubila finale u košarci. Postoje te kolektivne tuge, kada svako pazi da ne pokaže da bi mogao biti nešto drugo a ne nesrećan. Tako je bilo i u samoposluzi. Ispred zgrade nisam nikoga sreo, osim te tišine koja je zvečala i puštala da zvuk autobusa sa okretnice bude jasan i snažan.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE U PRODAJI NA SVIM KIOSCIMA, DIGITALNO IZDANJE NA NSTORE.RS OD ČETVRTKA, 14. SEPTEMBRA
Da li je među tih pet nepokolebljivih zemalja koje drže do morala i integriteta takmičenja Srbija? Heh, naravno da nije; naši su po običaju čekali da sve prođe, ne shvatajući da je nemanje stava najveći stav koji postoji.
Marko Prelević
U prevozu, u prodavnici, u banci, tu su ljudi koji napišu – pa dobro, makar se trude da napišu, nekad ne ide, teška su ta slova – „Studirala na kićovanu pa najebala“ na apel za pomoć, na vest da je jedna devojka nestala.
Marko Prelević
