U toku finalnog dogovora za ovaj razgovor pitao sam Branku Petrić: „Kad da vas nazovem?“ Odgovorila je: „Ili večeras oko 19 ili u 23 sata posle predstave.“ I čuli smo se tako dva puta negde pred ponoć. Kada sam joj rekao da me je strah da je kasno, rekla je samo: „Bez brige, ne idem da spavam pre jedan.“

A energija? Zavirim u njen raspored. Legla je u tri noću jer je tražila fotografije za ovaj tekst. Ujutru je otišla na snimanje TV serije, a oko dva po podne smo prolazili kroz razgovor za Nedeljnik sve do pet sati.

Ovo naravno nije razgovor o neverovatnoj energiji jedne žene. Ali moram da je spomenem jer Branka Petrić ne staje. Trenutno snima dve TV serije („Od vrata do vrata“ i „Urgentni centar“). U pozorištu je skoro svako veče, a aktuelna je predstava „Arzamas“ po romanu Ivane Dimić.

I taj i toliki gas je njen sopstveni izbor uz veliku potražnju za njenim likom i umećem iako je otišla kao prvakinja Jugoslovenskog dramskog pozorišta u penziju. U tu izuzetnu pozorišnu i filmsku kilometražu stalo je mnogo odličnih filmova i predstava, kao i dve prestižne Sterijine nagrade.

Fotografija iz porodične arhive Branke Petrić

O intervjuu smo se dogovarali pre nekoliko meseci, ali su nam događaji odredili temu ovog aktuelnog razgovora. Februar je mesec rezervisan za FEST, a ovogodišnja centralna uloga u vizuelnom identitetu poznatog filmskog festivala rezervisana je za lik Bekima Fehmiua. Zato nas sa bilborda, plakata, banera gleda lik slavnog glumca. Biće priređena i retrospektiva filmova ovog albanskog, srpskog, jugoslovenskog glumca koji je brzinom košave stigao u vrh SFRJ kinematografije, ali i ostvario značajne uloge i saradnju u svetskim razmerama sa imenima poput producenta Dina de Laurentisa, režisera Džona Hjustona i glumica Ave Gardner, Olivije de Hevilend, glumaca Šarla Aznavura i Dirka Bogarta…

Zato i sam slogan ovogodišnjeg FEST-a ima naziv „Skupljači emocija“ kao referenca na film „Skupljači perja“ koji je bio katapult u karijeri Fehmiua. Ove godine je i tužna desetogodišnjica kako nas je napustio slavni glumac.

U razgovoru za Nedeljnik sakupljane su emocije Branke Petrić, divne i snažne žene koja, pored svoje lepote i talenta, nije u svom biću sakupila ni trunku sujete i znala je da se raduje i uživa u velikom uspehu svog muža, kao što će znati da bude njegov oslonac i „cevčica za vazduh“ (kako će to reći njihov sin Uliks u intervjuu za Nedeljnik) u godinama kada je vazduh i život bio zagađen nacionalizmom i svakakvim grozotama.

Na početku nisam ni ja sasvim upoznala Bekima. I kasnije, kad su prošle mnoge godine braka, znala sam da mu kažem: „Ti si i dalje spreman da me iznenadiš.“ A to je važno

Pre nego što ćemo krenuti u razgovor, Branka je u diktafon izgovorila „Njam-njam“ i „Av-av“. Ali tokom priče pokazala je srce, a ne zube. Kada sam je pitao da li je bilo dobro, citirala je Bekimovog brata koji je umeo da kaže „Vrlo odlično“. Bilo je i melodično, jer smo spomenuvši njenog profesora sa Akademije Karla Bulića stigli do serije „Naše malo misto“. I zapevali stihove Borisa Dvornika.

Preskačući onaj kraj jedne strofe „Moglo je i svršit gore“.

Ljubav bez kraja

Svaka lepa i velika ljubavna priča ima tužan završetak. Naša ljubav je bila takva i prolazila kroz razna iskušenja, ali nije imala tužan završetak. Svako će na svoj način otići sa ovog sveta, ali naša ljubav je do kraja bila lepa i velika.

A zašto te velike ljubavi imaju tužan završetak? Nešto se desi. U našem slučaju, ona je stalno dobijala neke nove kvalitete i zahvaljujući tome mi smo preživeli 43 godine zajedno. Svaka ljubav i zajednički život je biljka koju treba da negujete, da je osvežavate, ali desi se i da ona usahne. A bude i perioda rutine i onda se potrudite da oživite. Na početku nisam ni ja sasvim upoznala Bekima. I kasnije, kad su prošle mnoge godine braka, znala sam da mu kažem: „Ti si i dalje spreman da me iznenadiš.“ A to je važno.

Gostovanje u Rusiji

Taj momenat gostovanja našeg pozorišta u Rusiji bio je uzbudljiv za ceo ansambl. Dve nedelje smo bili u tadašnjem SSSR-u, sedam dana u Moskvi, sedam dana u Sankt Peterburgu (tada Lenjingrad). A na turneju Bekim i ja krećemo kao momak i devojka. Ali stalno je među nama promenljivo, ide dobro, pa ne ide. Prođe Moskva i dođe Lenjingrad, obilazimo muzej Ermitaž, a ona koja nas vodi po njemu u razgledanje je prelepa Ruskinja Ljudmila. Kosa joj do pola leđa, plava. I svi muškarci oko nje. I Bekimu se ona dopadne, a i da preseče jer je naša veza ne baš čvrsta. I on krene sa Ljudmilom, a ja igram neke predstave. Strašno. Njega nema u hotelu, čekam ga, patim. Nema ga. Uto nailaze moje drugarice Rada Ðuričin i Olga Savić. Napolju je minus trideset, a one kažu: „Ajde da prošetamo da ti bude lakše.“ Tu je bio veliki park. Šetamo i vidimo u daljini vatricu. Krećemo ka njoj, tu je jedan krug i na sredini večita vatra a jedna babuška sa metlom čisti sneg. Čuva večitu vatru. Razmenimo s njom par reči. U tom trenutku nailazi čovek s violinom i kaže: „Djevuške, šta radite?“, i kreće u toj noći da svira. I kada sam se sećala svega toga, pomislim, da nije bilo tako kako je bilo, možda nikada ne bih imala fantastičan doživljaj kao te noći. I uvek sam tako gledala stvari u životu.

Fotografija iz porodične arhive Branke Petrić

Bekim nije došao te noći, već tek sutradan na voz. I Ljudmila dolazi da ga isprati. Ceo ansambl je napolju, a oni se pred svima ljube. I ja to vidim. Brzo se stigne do Moskve, a do Beograda posle dve noći. Njega ceo ansambl prezire. Ljudi su na mojoj strani. Dim ide iz lokomotive i kao da je Ana Karenjina. Svi idu na ručak u vozu. Bekim sam u kupeu, niko mu ne prilazi. On kao čita knjigu. I ja dođem i kažem mu: „Zdravstvujte. Šta čitate?“ Vidim da mu je zaigrao osmeh. Prihvata moj zagrljaj, a ansambl reaguje: „Mi smo prezreli Bekima, a Branka mu se vraća.“

Bekimova harizma bila je toliko jaka da sve ono pored njega ostaje neprimetno. Tek su posle ljudi rekli: „Jao, pa ti si bila tako zgodna. Pa i ti si dobra glumica.“ Tek posle. Znate šta, ispod velikog hrasta ništa ne može da raste. Ali mene nije to doticalo. Nije mi smetalo. Radovala sam se. Nisam imala kompleks manje vrednosti

I posle toga se veza učvrstila. Zbližili smo se. I on je imao dilemu u vezi sa mnom. Rekao je mom tati da sam ja malo skakutava. Istovremeno, govorio je da se neće oženiti glumicom.

Možda meni ponekad fali tog makar malog ega. Neka druga devojka bi rekla: „Nikad više neću da ga vidim.“ A ja sam potpuno shvatila šta je za njega značila ta Ljudmila. Značila mu je kao mladom čoveku jednu super avanturu. U smislu, kad se uzme u obzir turneja, daleka zemlja… Rekao je i da je hteo da prekine sa mnom. A ja sam u šali rekla: „Pa mogao si da nađeš neku ružniju.“

Ja sam se od majke, od porodice, nadobijala baš mnogo ljubavi tokom celog života. Čak mi i sad ta njihova ljubav daje snagu. A sa ljubavlju ide i praštanje, razumevanje. Znala sam da on nikada ne bi došao kod mene da pita za oproštaj. On je bio takav, na neki način on se povuče i uvek je čekao da njega osvajaju. Takav je bio i na Akademiji. Mi smo šest godina bili kolege. I jedino sam mu ja pisala kad je bio u vojsci.

I da se vratim na onu ljubav iz detinjstva. Ako se nadobijate te ljubavi, onda možete i da je dajete.

O praštanju

Postoje strašno ljubomorni ljudi i oni su, uz to što su takvi, potpuno svesni i da to nije dobro. Ne mislim da je moja zasluga to što nisam bila ljubomorna. Nije bio ni Bekim ljubomoran. Nikada me nije gnjavio po tom pitanju. Pojavilo bi se ponekad, ali to bi bilo sitno. A šta je ljubomora? Kad niste sigurni da vas neko voli. Ili kad niste sigurni u sebe ili kada vam je ego toliko dominantan.

Sećam se da sam imala samo jednu mikroepizodu. Bila sam samo jedan dan na snimanju filma „Odisej“ koji je režirao slavni italijanski režiser Franko Rosi, a Bekim je igrao glavnu ulogu. U ekipi je bila tada jako poznata manekenka Kira Bester i ona je u filmu igrala Kaliopu. Bila je toliko lepa. Došla sam u Crvenu luku na set. Oni su otišli celi dan na snimanje, i to brodom na neko ostrvo. I ja sam osetila odjednom nešto i prvi put drugačije. I priznala sam sebi da je to bila ljubomora.

A kad me pitate koliko je trajala ljubomora, deset sati? Ne, mislim da je bilo oko 24 sata.

Mnogo žena je Bekimu pomoglo u karijeri. Zahvaljujući slavnoj italijanskoj glumici Silvani Mangano on je dobio ulogu Odiseja. Ona je skrenula pažnju na Bekima svom mužu Dinu de Laurentisu, čuvenom filmskom producentu.

Htela je njega za cara Edipa. I onda ona dolazi u Crvenu luku, imamo zajedničku večeru i Silvana Mangano gleda u mene i kaže ekipi: „Gospođa zna sve.“

Bekimova posvećenost

Bekim je bio posvećen poslu. Toliko je tu izgarao. Kada je trebalo da igra u filmu kod muža glumice Mišel Morgan, onda je mesec dana učio intenzivno francuski. Ali projekat je propao. Žao mi je da bacim, ali imam sigurno petnaest scenarija za filmove koje on nikada nije snimio. Za film „Avanturista“ morao je da nauči da igra polo, težak i opasan sport.

Bio je istrajan, ali i držao do stvari koje su mu bitne. Kad ga je pozvao Dino de Laurentis za film „Odisej“, režiser Frančesko Rosi je bio protiv tog izbora. Rekao je: „Ne dolazi u obzir. Mlad je.“ A Dino mu kaže i preseče: „Bogovi su uvek mladi.“ I kada je došao na snimanje, dva maskera su ga pripremala za ulogu. Sređuju mu lice. Kada se pogledao u ogledalo, rekao je: „Ne dolazi u obzir.“

Kad je nestala Jugoslavija, Bekim je izgubio bilo kakav optimizam. Posle raspada Jugoslavije za njega više nije bilo iluzija

Pazite, Bekim stiže iz Jugoslavije u Ćinećita studije, u filmski centar sveta. U jednoj sobi sedi Ingmar Bergman, a u drugoj Džejn Fonda. I on hoće da sam sredi svoje lice za ulogu. A mi smo imali ta predavanja Karla Bulića o masci na Akademiji. Kaže im: „Pustite mene“, a ovi iznenađeni. Već su se žalili na njega: „Došao iz socijalističke zemlje, šta on zna?“ On je riskirao, a mogao je Dino de Laurentis da mu kaže „Ej, mali!“ Fasciniralo me je s kojom je on sigurnošću nastupao. Kao hazarder. I kad su hteli da mu promene ime zbog filma, rekao je: „Ime mi je dao tata i nema promena.“ A kad je bio na kastingu za ulogu u filmu „Avanturista“, režiser Luis Džilbert je rekao da mora da nauči engleski. Inače, taj režiser je snimio tri filma o Džejmsu Bondu, između ostalog i čuveni „Špijun koji me je voleo“. Bekim je u tom periodu u Londonu slabo izlazio. On je samo učio, učio, učio. I onda je došao pred ispit gde su sedeli producenti i odsnimio je scene. I dobio ulogu.

Profimedia

Bitan je i njegov izgled i on je odigrao veliku ulogu u njegovoj karijeri. Kamera ga je obožavala. To je govorio i Pinter kad je snimao „Skupljače perja“.

A posle petnaest, dvadeset dana snimanja „Avanturiste“ dolaze producenti kod njega i traže i oni da promeni ime. Zaustavljeno je snimanje. Većali su, a on nije hteo. U tom filmu je glumio i Šarl Aznavur koji kaže producentima da je sve to trebalo da reše pre snimanja. Na kraju se pojavljuje reditelj i kaže: „Ti si pobedio.“ Bekim mu odgovori: „Nisam se ni sa kim borio.“

Italijani su ga obožavali. Imao je hotel u koji bismo dolazili kada je snimao u Rimu. Imao je svoj apartman. Kada sam napunila neke svoje godine, Uliks i Hedon su mi napravili iznenađenje. Odveli su me u isti taj hotel u Vili Borgeze gde sam odsedala sa Bekimom. Priredili su mi divno iznenađenje za rođendan.

Kan i „Skupljači perja“

Ratko Dražević je u Kanu, posle premijere „Skupljača perja“ napravio žurku, doveo svirače. I Širli Meklejn je došla. Ima slika gde sedi između Olivere Katarine i Bekima. Ali svet je obišla fotografija gde Bekim i Širli plešu. Čitava Evropa je to objavila, i Japan. Jer Širli Meklejn je bila tada jedna od najvećih svetskih zvezda i sad jedan nepoznati mladi dečak pleše sa njom. A u našim novinama piše: „Ne brini, Branka, on će se tebi vratiti“. Ili „Branka se potukla sa Širli“, „Gotovo je“.

Posle Kanskog festivala Bekim se vratio ovenčan slavom. Taj njegov veliki uspeh u Kanu doživela sam kao i svoj.

Šta ste ga pitali na vratima?

Ništa, doneo mi je divne sandale. I jednu košulju. Mi tada idemo do Trsta da kupimo lepe stvari, a on mi ih donosi iz Kana. A uspeh „Skupljača perja“ u Kanu proslavili smo u stanu Rade Ðuričin.

Da li vam je bilo smešno šta pišu naše novine?

Da. U Dugi je izašlo šta je on radio sa Širli. Bili smo zapanjeni jer to nije bila istina.

Tada mi je bilo smešno šta pišu novine, a on mi je tek kada je pisao svoju knjigu otkrio kako je to bilo.

Ava Gardner

Bekim u Beču snima sa Avom Gardner film „Dozvola za ubistvo“. On glumi njenog muža i u filmu joj lupa šamar jer mu nije rekla da je rodila njegovo dete. Ona nije znala za Bekima ali njegov agent je imao slike, i kada je gledala kandidate za ulogu i naišla na njegovu fotografiju, rekla je: „Hoću njega.“ Kada ju je Bekim kasnije pitao zašto ga je odabrala, rekla mu je: „Zato što si na toj slici ličio na Če Gevaru a on je bio moj veliki prijatelj.“

Dok se snima taj film u Austriji, ja mu kažem: „Mogu da dođem da te posetim i ostanem deset dana.“ A on: „Ako ne možeš da ostaneš dvadeset, ne dolazi u obzir.“ Znam da snima sa Avom, a ona ima tada pedeset i neku godinu i za mene je ona tada starija gospođa.

Kad ga je pozvao Dino de Laurentis za film „Odisej“, režiser Frančesko Rosi je bio protiv tog izbora. Rekao je: „Ne dolazi u obzir. Mlad je.“ A Dino mu kaže i preseče: „Bogovi su uvek mladi“

A posle kad sam ja postala „starija gospođa“, shvatila sam koliko sam bila glupa. I kažem tada: „U redu.“ Rada Ðuričin dođe kod mene sa predlogom: „Ima dobar put od četiri dana u Turskoj.“

Kada se vratio sa snimanja, nije prošlo pet dana, zvoni telefon, dižem slušalicu a ono Ava. Razmenile smo par reči i kažem joj: „Daću vam Bekima.“ Mogla sam da razaznam da ona plače. Kad odgledate taj film, u Avinim očima može da se vidi da tu ima još nešto osim filma…

Šta je vrhunska ljubav?

Ja sam Bekimu rekla da ga volim kao brata. Bili smo već dosta u braku kad sam mu to rekla. A on pita: „Šta to znači?“ A stvarno sam tako osećala. Kod Eriha Froma sam pročitala da je najveći stepen ljubavi — bratska ljubav. Brat je nešto što je večno. Sve ćete oprostiti bratu. I do današnjeg dana osećam kao da me je napustio blizanac.

Pazite, kada je počela ta njegova internacionalna karijera, rodio se Uliks. Tako da je meni u fokusu bio sin. Uliks je začet baš jednog dana u Zagrebu kad je Bekim snimao „Odiseja“. Dok bi radio na filmu, on nije voleo da mu dolaze pa zato nisam znala da li je jako srećan što stižem u Zagreb. Provela sam tamo dva dana i jednu noć. I tu sam upoznala Irenu Papas koja mu je bila partnerka, a znamo je iz filma „Grk Zorba“. Mene su njegovi iz tih filmskih ekipa znali brzo da zavole. Rođenje Uliksa sam čekala u najvećim bolovima. A istovremeno, Bekim bije bitku da dobije ulogu u filmu „Avanturista“ u Londonu. Dve bitke se vode.

Kada se vratio sa snimanja „Dozvole za ubistvo“, nije prošlo pet dana, zvoni telefon, dižem slušalicu a ono Ava Gardner. Razmenile smo par reči i kažem joj: „Daću vam Bekima.“ Mogla sam da razaznam da ona plače. Kad odgledate taj film, u Avinim očima može da se vidi da tu ima još nešto osim filma…

Carskim rezom mi je spasen život i tako je rođen Uliks. I onda će doći Bekim na nedelju dana da me obiđe. On u Veneciji počinje snimanje filma sa Kendis Bergen i časti ekipu šampanjcem zato što je dobio sina i zbog početka snimanja.

Ja želim da mi sin odmah bude na svežem vazduhu i vodim ga u Novi Vinodolski. Uliks ima mesec i nešto. Mama i ja u istoj kući. Izlaze novine i slika kako se Bekim venčava sa Kendis Bergen. A naslov: „Bekim se venčao u Veneciji“. Komšinica kaže mami: „Muž vaše Branke se venčao.“ Mama donosi novine i pita: „Brano, šta je ovo?“ Kažem joj: „Mama, to je film, ne brini.“

Ispod hrasta ništa ne može da raste

Bekimova harizma bila je toliko jaka da sve ono pored njega ostaje neprimetno. Tek su posle ljudi rekli: „Jao, pa ti si bila tako zgodna. Pa i ti si dobra glumica.“ Tek posle. Znate šta, ispod velikog hrasta ništa ne može da raste. Ali mene nije to doticalo. Nije mi smetalo. Radovala sam se. Nisam imala kompleks manje vrednosti.

Sad kad gledam svoje fotografije — pa, baš se sebi sviđam… U ovom času zaista ne moram da budem skromna ni kao glumica. Ali što se tiče filma, kamere i fotogeničnosti, Bekim je bio nenadmašan. Tako je to bilo. A taj sklad, to je neverovatno. Tek kasnije sam to primetila. Kad kažem sklad, mislim na ono što radi njegova ruka i njegovo lice. To je prosto neverovatno. To je on. To ne može da se nauči.

Predskazanje

Kao retko ko, živeo je i ponašao se kao što je govorio i mislio. Na kraju tako je i odlučio da ode. Sve je deo života. Zamislite, još sam bila na Akademiji a moja mama mi kaže nešto. Ne znam zašto mi to govori. Radilo se o Ankici Savić Rebac koja je bila jedna od vrhunskih intelektualki i koja je izvršila samoubistvo zato što je njen muž umro i bez njega nije videla smisao. Kaže mi mama: „Znaš, od momenta kad je Ankica izvršila samoubistvo, taj čin je počeo da se posmatra na drugi način.“ Zamislite da meni to mama kaže a ja tada imam dvadeset godina. Kako negde roditelj nešto predoseti. A i zašto bih ja to zapamtila do današnjeg dana? Kao da vas roditelj priprema za nešto što će se desiti. I ako se to desi — da se to prihvati kao deo života i deo koji vam je pripao.

Fotografija iz porodične arhive Branke Petrić

O demokratskim promenama

Iskreno sad, kad me pitate o tome — ne sećam se baš mnogo. Osim što nas je Ðinđićeva smrt zaista potresla. Da ne govorim o načinu i šta se sve posle toga događalo evo i do današnjeg dana.

Njemu se činilo posle tog 5. oktobra da će biti nekih promena, ali ne mnogo. On je uvek bio pesimista, za razliku od mene. Kad je nestala Jugoslavija, Bekim je izgubio bilo kakav optimizam. Posle raspada Jugoslavije za njega više nije bilo iluzija.

Jedan od poslednjih glumačkih angažmana bila je ponuda iz Italije da igra kadiju u filmu „Derviš i smrt“. Vraćam se iz pozorišta, on me dočekuje i kaže: „Zvala me Rosana (njegova agentkinja). Rekao sam neću.“

Da li ste znali da će prekinuti sa glumom?

Nisam. Imao je intervju u Politici. Novinarka ga je uhvatila za intervju posle predstave „Gospođa Kolontajn“. Cela atmosfera je grozna. Sve se drma u zemlji. U nedelju izlaze novine. Kupujem ih i naslov je „Ko je video, video je“. Nedelju dana u kući je bilo kao da je neko umro. Znala sam da je gotovo u smislu njegove profesije. Još je snimio dve stvari na Zapadu.

A kada su počeli sukobi i propaganda, on dobije dve ponude za domaće filmove. Jedna ponuda je da igra nekog Turčina koji muči Srbe, a druga isto tako nešto grozno. On u tom času potpisuje ugovor i igra glavnu ulogu u dva nastavka u seriji o životu Svetog Josipa. Ovde, pošto kreće svakakva propaganda, on može da igra samo Turčina, a u Italiji, papa kad je video njegovu ulogu Svetog Josipa, rekao je: „Ovo je vrlo interesantno, moraću da se pozabavim Svetim Josipom.“ Tema serije je najtajnovitiji deo Svete porodice kada beže iz Jerusalima u Egipat. I kaže meni Bekim: „Eto šta mi nude u Italiji, a ovde da igram Turčina koji muči Srbe.“

Pričala sam vam o tom skladu Bekimovom u smislu kako je mislio, radio i živeo. I sam njegov kraj je isti takav.

Kada je on zaćutao i nije hteo više da radi, onda ćutanje postaje rečitije od reči. Ukinuo je sebe. Ukinuo sve ono što je mogao da bude.

I dan-danas pomisao na to kako se na to pripremao – da ne bude u našoj spavaćoj sobi, nego u radnoj, da bude pokriven

Samurajska smrt Bekima Fehmiua

Šta je samuraj? On mora da bude hrabar, da poštuje sve kodekse. Često je citirao Seneku, parafraziram: „Vlast nad samim sobom je najveća vlast.“

I dan-danas pomisao na to kako se na to pripremao — da ne bude u našoj spavaćoj sobi, nego u radnoj, da bude pokriven. Otac jedne moje prijateljice je izvršio samoubistvo. Pucao je sebi u glavu i razneo je. A Bekim je pucao u slepoočnicu i jedna je žena rekla da je rana bila kao malina. I pištolj je ostao u ruci. Ispod čaršava, da ne doživim šok.

To je bila kompletna režija smrti. Taj otoman u njegovoj radnoj sobi je boje vašeg džempera (crven, bordo, prim. B. R.), tako da nisam videla krv. Doneo je jastuk i sat koji ja sada uvek nosim i oproštajno pismo. Potpuno zaokružen čin. Čista estetika. Kada smo išli na identifikaciju, Uliks je rekao: „Kako je tata lep.“ A Hedon je pomogao bolničaru i na leđima nosio svog voljenog tatu.

Bekim nije hteo nigde da ga stavljaju i svrstavaju. On je pripadao svojoj porodici i našoj porodici. I veoma i istinski je doživljavao ono što je počelo da nam se dešava i ono što mi sada živimo. Jer danas nam deluje da se sve urušilo. Čemu tačno da verujemo? Toliko se na globalnom planu stvorilo nepoverenje. Vreme se iščašilo iz zgloba i kao da se svi pitamo da li je došlo do neke tačke potpunog beznađa, bezidejnosti, bez neke vodilje. Neko je izjavio da je utopija sada glavna ideja. A Bekim je već to osećao. Za njega je umetnost bila najuzvišenija i kada je osetio da se svet urušava, a da ne govorim o našoj situaciji kada se pojavljuju najgore ljudske osobine, on je bio razočaran. Nije ni samo razočaranje već ono: „Svete, neću te više takvog. Želim neki drugi svet. Lepši i plemenitiji. Nosi se.“