Ne volim da putujem avionom. Ako bih mogla da biram, svuda bih išla kolima. Ili vozom. Mrzim aerodrome. Sa svim onim djutifri-šopovima gde ljudi sumanuto kupuju stvari koje im ne trebaju uvereni da će uštedeti pare ako ih potroše.
Mrzim i sva ta pravila, šta smeš i šta nikako ne smeš da nosiš, u milimetar tačne mere za prtljag, sve moguće skrivene troškove, mrzim što na aerodrom moraš da stigneš idiotski ranije.
Prezirem čekanje u krcatim redovima kao da nešto dele besplatno, rastajanje sa svojim prtljagom koji nestaje u crnoj rupi i napeto zurenje u onu traku dok moliš boga da je tvoj kofer doleteo sa tobom, da nije otišao u neku drugu zemlju u koju ti nikad nećeš otići, zauvek izgubljen.
Nerviraju me i stjuardese koje, dok zadivljeno gledaš kroz prozor, pokušavaju da ti uvale parfeme, pića, šminku i kojekakve beskorisne budalaštine iz onih glupih kataloga, a ti se nekako naivno nadaš da konzumerizam ne postoji gore na nebu. Jedino što ti daju besplatno jesu maske za disanje, a to je samo u slučaju katastrofe.
I najviše mrzim što se piloti svaki čas, a ponajviše kad zaspiš, javljaju preko onog megafona da te, u suštini, samo obaveste da si u avionu, da trenutno letiš i da ćeš u nekom trenutku, bože zdravlja, i da sletiš.
Celu kolumnu pročitajte u štampanom izdanju Nedeljnika.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 26. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Da li je među tih pet nepokolebljivih zemalja koje drže do morala i integriteta takmičenja Srbija? Heh, naravno da nije; naši su po običaju čekali da sve prođe, ne shvatajući da je nemanje stava najveći stav koji postoji.
Marko Prelević
U prevozu, u prodavnici, u banci, tu su ljudi koji napišu – pa dobro, makar se trude da napišu, nekad ne ide, teška su ta slova – „Studirala na kićovanu pa najebala“ na apel za pomoć, na vest da je jedna devojka nestala.
Marko Prelević
