Boris Dežulović je pre nekoliko nedelja došao u Beograd da bi promovisao svoju novu knjigu „Tko je taj čovjek“ u kojoj se ponovo bavi zlom, vrhunski napisanim štivom o minhenskom puču 1923. i Nemačkoj neposredno pre dolaska Hitlera na vlast.
Napuštajući SKC setio se osamdesetih godina kada je u Beograd dolazio na koncerte upravo na ovom mestu.
Dan nakon promocije snimali smo podkast za Velike priče iz kojeg donosimo delove.
***
Išli smo u srednju školu, i da bismo zaradili džeparac, krali smo knjige. Ali smo krali te knjige da bismo ih pročitali. I kada bismo ih pročitali, onda bismo ih prodavali antikvarijatima. Tako smo, znaš, ubijali dve muhe jednim udarcem. Ali Split je mali grad, i brzo su nas provalili. Onda smo našli još bolju šemu da ukrademo knjige, pročitamo ih, sjednemo u vlak i odemo u Beograd i prodajemo ih po antikvarijatima. Tako smo finansirali ta vikend putovanja u Beograd, na žurke, na koncerte, na predstave i tako dalje. Ali onda smo shvatili da se slabo zarađuje od te beletristike male, da se puno više novca može dobiti na enciklopedijama, monografijama, klasicima, ali njih je puno zajebanije ukrasti. Sećam se da sam ukrao likovnu enciklopediju, četiri sveske, to je bila knjiga od pet kilograma. To smo ukrali i sa lovom od tih knjiga dolazili u Beograd, prodaš antikvarijatu, mi smo finansirali i vlak i kafanu i koncerte, tako da je to bio jedan održivi biznis.
I bile su lude osamdesete, žurke po stanovima u Beogradu. Ogromni salonski stanovi te crvene beogradske buržoazije, dece ambasadora, političara… To nisu bile samo žurke, bile su i svirke. Odjedanput bi se pojavio bend EKV i počeo da svira u dnevnoj sobi. Mi, deca iz Splita, bili smo potpuno šokirani. Nama je Beograd u tim godinama bio London. Danas ljudi u Beogradu uopšte ne mogu shvatiti šta je Beograd značio mojoj generaciji osamdesetih godina. Beograd je bio zaista pijemont jedne slobode, progresa, fantastične izložbe, džez koncerti, džez festivali, MESAM, FEST, žurke, koncerti. Beograd je vrio od života, od umetnosti, od energije. I onda kad ja 20-30 godina kasnije kažem da se pretvorio u kasabu, onda neki ljudi to ne kapiraju.
Mi uvek žalimo i pričamo da je nekad u naše vreme bilo bolje. Svaka generacija kaže da je u njeno vreme bilo bolje. Ne radi se o tome, gradovi se menjaju. Gradovi su i nastali tako da su došli neki došljaci pa promenili grad. Kad kažu ljudi da su došli došljaci, naravno, pa kako je nastao Beograd, šta misliš? Ali ne žalim za Beogradom moje mladosti, naravno da on ne može večno biti grad žurki i novog talasa, ja žalim što je pogubio taj svoj duh. Potpuno pogubio. Pretvorio se u tom smislu u jednu zatvorenu malu vlažnu kasabu, u kojoj ono šta je nekad bio novi val i EKV, to je sad Baja Mali Knindža i Jelena Karleuša. To je negde poraz. To je neki sunovrat Beograda. To više nije grad prema kojemu gledaš. Ti sad nećeš ići sigurno na neki koncert ili izložbu u Beograd. Da, Beograd i dalje nudi, ali to sad imam i u Splitu, neke stvari imam u Zagrebu. Na kraju krajeva sad smo EU, sad mogu ići u Italiju, mogu otići u Madrid, mogu otići bilo gde.
Nama je Beograd bio tad London. I današnji Beograd to ne shvata, šta je bio i šta je izgubio. A sve u svojoj megalomaniji sada gradi sliku o sebi kao o velikom gradu i odriče se vremena kada je zaista bio veliki grad i odriče se tog identiteta. Nisi veliki grad kada sagradiš jebeni toranj od 150-200 metara. Ne čini te to velikim gradom. Velikim gradom te je činila ta urbana kultura koju si imao, ta kontrakultura.
Ona naravno nije tad bila mejnstrim. I tih godina su narodnjaci više punili i više zarađivali, ali si imao kontrakulturu koja je jedina ta koja ima smisla. Kad strancima objašnjavam, oni to mogu teško shvatiti. Tu kontrakulturu je čak donekle finansirala država. Omladinsku štampu, omladinske klubove, zvuči neverovatno. Finansiraš jednu kontrakulturu koja te zapravo rovari iznutra.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 13. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
