Reakcije srpske vlasti i njene propagande na otmicu predsednika Venecuele Nikolasa Madura i njegove supruge od strane SAD bile su takve kao da su Amerikanci Madura kidnapovali na Vidovdan.
Srbija je mogla da potvrdi da je flagrantno prekršeno međunarodno pravo, što i jeste, ali nije imala kapacitet, kao neki drugi, da kaže da je Maduro imao deficit legitimiteta u samoj Venecueli.
Indikativno je gotovo instinktivno reagovanje na Madurovu otmicu.
Naoko paradoksalno – srpski režim ne bi formalno trebalo da voli „komunjare“, ali voli „slobodarske“ i „suverenističke“ – prijateljske – režime kakav je onaj u Venecueli. Do Trampove otmice Madura. Ma kolike da su „komunjare“. Takav je bio i režim Slobodana Miloševića.
Zato su napadne analogije Madura i Miloševića. I ono što su prevideli u strukturi svoje vlasti – nesolidnost i varljivost lojalističke podrške.
Na šta se reaguje nagonom političkog samoodržanja.
„Slobo Sadame“ u stvari je bilo kompliment. Uznemirenost budi i činjenica da je režim u Venecueli zasad opstao, samo bez Madura, i time potvrdio potencijalno veliki kolaboracionistički potencijal.
Kao da se u Srbiji navijalo da Amerikanci krenu i kopneno, da se bar u Venecueli ostvari srpski mit – da bi ponizili NATO da je 1999. krenuo kopneno.
Cela globalna neuroza pojačala je srpsku geopolitičku i ideološku konfuziju. Navodni kontrarevolucionari (lojalisti) protiv takozvane obojene revolucije u Srbiji zabrinuti su za sudbinu režima Islamske revolucije u Iranu. Infantilna vera u Trampa donela je novo razočaranje jer se Tramp u suštini prihvatao samo u nadi da će kompenzovati aksiomatski propale srpske politike s kraja osamdesetih i čitavih devedesetih godina prošlog veka, odnosno da će Ameriku voditi onako kako bi to voleo Putin.
Za razliku od Madura, Rusi su uspeli da izvuku Asada. U dominantnoj srpskoj optici, Tramp uživa velike simpatije dok vodi krstaški rat protiv Antife – decentralizovanog (realnog ili iskonstruisanog) levičarskog pokreta koji se protivi ultradesničarskim, rasističkim i fašističkim grupama, jer je i studentski pokret u Srbiji, sem što je „ustaški“ i „hamasovski“, u propagandi režima bio, između ostalog, naglašavan i kao „radikalna levica“ – čak i „teroristička organizacija“, kako Tramp vidi američku i globalnu Antifu.
U uzajamno (ne)funkcionalnim paradoksima koji određuju i propagandu i percepciju – ne samo kod Vučića kao deo njegove tehnologije vlasti – ovakvo poimanje postoji paralelno sa onim koje je studentski pokret primarno videlo (i vidi) kao „klerikalni“, kao resantiman na nacionalističke politike od kojih Srbija navodno ne može da se emancipuje.
U tom kontekstu kontroverzu je izazvala čestitka Dana Republike Srpske koju su uputili studenti u blokadi Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Dakle, Tramp je bio drag dok se bori protiv komunjara iz Antife, ali nije drag dok se bori protiv latinoameričkih autoritarnih levičara.
No dobro. A i ko zna kako bi izgledala globalna levica i svet da su dva vojna puča imali drugačiji ishod: da je propao udar generala Augusta Pinočea koji je 1973. nasilno svrgnuo vladu Salvadora Aljendea u Čileu, odnosno da je uspeo pokušaj puča protiv čelnika SSSR-a Mihaila Gorbačova 1991. godine koji je personifikovao poslednji sovjetski maršal i bivši ministar odbrane Dmitrij Jazov.
I kome su se obradovali srpski nacionalboljševici.
***
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA 15. JANUARA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
#731Nedeljnik
Tagovi
