Sticajem okolnosti, imala sam sreću da pratim uspon Måneskina skoro u realnom vremenu, iz Italije — tamo gde su rođeni i gde su u tom trenutku još uvek pripadali samo nama.
I nije to bila ljubav na prvi pogled, priznajem.
Ali bilo je u njima nešto što je mirisalo na prkos i slobodu.
Bili su mladi, neukrotivi, pomalo za moj ukus i preglumljeni, ali iskreno uvereni u ono što govore i predstavljaju.
Bili su rokenrol.
Onaj što ne mora da se objašnjava.
Posle X Faktora usledio je San Remo, pa pobeda na Evroviziji.
Sve ostalo je istorija: svetska slava, turneje bez predaha, naslovnice, reklame, fanovi u transu, prezasićenje… i na kraju — raspad benda.
Bez drame i velikih reči — samo onako ljudski: „Ne možemo više ovako.“
Damiano David se zaljubio u Hollywood i odlučio da svoj put ka zvezdama tamo nastavi da krči.
Victoria De Angelis otisnula se u DJ tehno vode, a Thomas Raggi i Ethan Torchio nastavili su da žive svoje živote van očiju javnosti.
Ostavili su nam tračak nade da će se možda jednog dana ponovo okupiti — samo se nadamo da nećemo morati da čekamo duboku starost.
Šta se desilo i da li je moralo baš tako?
Pa izgleda da jeste, jer bend je postao brend — a praksa je pokazala da pre ili kasnije, brend pojede bend.
Umesto da se pretvara da sve funkcioniše, Damiano je odlučio da izađe iz tog narativa — ne zato što mu je postalo dosadno, već zato što mu je postalo previše.
Kao što mnogi, stariji i iskusniji od njega nisu umeli, povukao je ručnu. I umesto (još više) slave i rokenrola, izabrao je sebe.
Njegov prvi solo album, Funny Little Fears, objavljen 16. maja 2025, donosi drugačijeg Damiana — ranjivijeg, tišeg, ali odlučnijeg.
Već na prvi pogled, deluje kao još jedan pokušaj da se ode u pravcu koji je Harry Styles već uspešno utabao — mešavina pop estetike, retro senzibiliteta i emocionalne ranjivosti.
I da budem iskrena, na prvu baš i nisam bila preterano oduševljena.
Ali ispod tog sloja stilizovane elegancije krije se nešto mnogo zrelije.
Jer Damiano više ne pokušava da impresionira, da izazove reakciju po svaku cenu. On ima potrebu da objasni. Ne traži pažnju, već razumevanje, razmenu i kontakt.
Kao što nas je i do sada navikao, sve je vizuelno besprekorno — od art direkcije do stajlinga i režije. A to nije došlo niotkuda: najavu onoga što će album doneti Damiano je pažljivo tempirao kroz singlove Last Summer i Born With a Broken Heart, čiji spotovi već nose ton i estetiku koja više ne pokušava da viče — već da oseća.
Zajedno s albumom, objavljen je i kratki film Funny Little Stories, koji celu priču dodatno zaokružuje i osvetljava iznutra: kako izgleda kada slava postane teret, kada osoba prestaje da bude glumac, već režiser i scenarista sopstvenog života.
Na albumu se pojavljuju i gosti — poput Suki Waterhouse i d4vd — koji dodatno proširuju emotivni spektar i ukazuju na želju da muzika konačno prodiše bez očekivanja da bude nešto drugo osim lična.
Ako se osvrnemo unazad, jasno je da ovo nije došlo iznenada i tek tako.
U pesmama koje je pisao dok je još bio deo benda, Damiano, pa i ostatak ekipe bili su prilično jasni po pitanju svojih stavova i vrednosti:
Sloboda i iskrenost, pre svega. Naročito prema sebi.
U pobedničkoj evrovizijskoj pesmi Zitti e Buoni, poručili su nam:
„Siamo fuori di testa, ma diversi da loro.“
(Mi smo van pameti, ali drugačiji od njih.)
Da, možda deluje da je ovaj potez „van pameti“.
I svakako je drugačiji od onoga što smo očekivali.
Ali upravo u toj različitosti leži njegova doslednost.
U Coraline, nagoveštena krhkost sada dobija svoju manifestaciju:
„È una bambina però sente come un peso / E prima o poi si spezzerà.“
(Ona je devojčica, ali oseća se kao teret / I pre ili kasnije slomiće se.)
Damiano sebi to, izgleda, nije dozvolio. Nije čekao da se slomi.
I to je više nego za poštovanje.
A pesma Vent’anni, najbolje poentira stihovima:
„La strada è più lunga quando stai puntando al cielo.“
(Put je duži kada ciljaš ka zvezdama.)
Možda je upravo to put kojim je krenuo sada — duži, tiši, ali svakako za njega onaj jedini mogući i jedini ispravni koji vodi ka zvezdama kojima trenutno stremi.
I koje, prvi put, možda pokušava da dosegne bez da izgubi sebe.
Sada, na albumu Funny Little Fears, sjajnu pesmu Mars, počinje rečima:
„Oh no, Rock ‘n Roll has died again…“
Ali on to ne doživljava kao poraz. Već kao svesnu odluku.
Ono što se rodilo iz tog „gubitka“ — bilo to pop, introspektivna lirika, tiša muzika — nosi vrednost koju je nemoguće ignorisati.
Ima glas. Vrhunsku muziku. Emociju. Smisao.
I što je najvažnije — ima hrabrost.
U intervjuu za magazin People Damiano je izjavio:
„Započeo sam solo karijeru da bih ponovo osetio radost stvaranja. I da bi ostao normalan.“
Ova izjava ima posebnu težinu ako se setimo još jedne vrlo bitne činjenice— Damiano David ima svega 26 godina.
Ovom transformacijom nije samo redefinisao svoj muzički put — već je vrlo verovatno spasao sebe. Na njegovu, ali i našu sreću, nije krenuo stranputicom koja je mnogo njegove prethodnike odvela u ozloglašeni „Klub 27“.
Umesto toga, ušao je u studio i uhvatio se u koštac sa samim sobom.
Da, možda je time ubio svoj rokenrol.
Ali je sebi dao novu priliku i razlog za stvaranje.
Kao i u svakoj ljubavi koja preraste zaljubljenost i opčinjenost, dođe trenutak kad moraš da odlučiš:
voliš li ono što je neko bio — ili ono što postaje.
Ako si ti u redu sa tim, strah od toga kako će to druga strana, u ovom slučaju publika, prihvatiti — jednostavno je: smešan.
Funny little fears.
Lepo nam je to Damiano David upakovao.
Tagovi
