Obradovićev dolazak u Partizan imao je ogroman uticaj na navijačko telo crno-belih u Srbiji, i ne samo na njih, a izuzetno je važan i zbog svega što se poslednjih godina dešavalo konkretno u samoj Beogradskoj areni.
Počevši od broja ljudi na tribinama, do svega što se na tim tribinama (i oko njih) odvijalo.
Mnogo pre nego što je predsednik Srbije potvrdio da je „pomogao da se dovede Obradović“, pojavila se teza da je Mijailović dobio ili zeleno svetlo, ili čak mnogo direktniji mig, da dovede najboljeg trenera Evrope u Beograd – manje zbog rezultata, a više kako bi se zadovoljili vatreniji navijači Partizana.
Crno-beli su godinama tonuli i u fudbalu i u košarci, a nekoliko stotina ili hiljada ljudi (kako kada) koji su dolazili na tribine stadiona JNA i „Pionira“ znaju da su „džepovi“ uvredljivog skandiranja protiv predsednika bili redovni deo repertoara – češće na delovima tribina gde sede „obični ljudi“, ali i među grupama organizovanih navijača.
Ipak, ako to i jeste bio deo velike jednačine vezane za projekat podizanja KK Partizan, u nekim segmentima deluje da je bilo greške u računici. Beogradska arena je, po povratku crno-belih u najveću dvoranu u zemlji, bila mesto gde se prkosilo režimu – makar to bilo samo pogrdnim skandiranjem, kasnije i novonastalim „pumpanjem“.
Uspon košarkaške sekcije crno-belih i krcate tribine, koje su iz sezone u sezonu bivale sve skuplje i skuplje, i sve posećenije, bili su praćeni brojnim endemskim pojavama u srpskoj politici.
Mijailović je umesto da smiruje strasti u katastrofalnim odnosima sa Crvenom zvezdom i njenom tadašnjom upravom, češće apelovao da se „navija samo za Partizan“ i ne vređa predsednik, a situacija se konstantno zaoštravala kako je studentski pokret hvatao zamah.
Nije beznačajna ni činjenica da su u milionskom poslu, prava na prenose Evrolige u aprilu ove godine prešla iz ruku Sport kluba u ruke Telekomove Arene, pa je ton u direktnom prenosu utišavan po potrebi, da gledaoci ispred televizora ne bi čuli šta se viče sa tribina.
Obradovićeva javna podrška studentima stigla je nekoliko meseci ranije, krajem 2024. godine, što se poklapalo sa sve glasnijim, a na kraju potpuno uobičajenim i opšteprihvaćenim „pumpanjem“ sa tribina na svakoj evroligaškoj ili svakoj drugoj utakmici Partizana – uključujući tu i dobar deo tribine rezervisane za takozvani navijački „kop“, što je dugo bilo nezamislivo.
I izlazak navijača iz Arene, bez obzira na rezultat, bio je praćen sličnim povicima.
Tako se bujajuća društvena kriza i opšta situacija u zemlji redovno prelivala i u hodnike, dovodeći s vremena na vreme do različitih „razvoja situacije“ i napetosti unutar same dvorane.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 4. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
