U septembru 2006. tadašnji predsednik SAD Džordž V. Buš, pritisnut neoborivim dokazima ne samo Martijevim, najzad je javno priznao da jeste bilo ilegalnih kažnjeničkih logora pod okriljem CIA u pojedinim evropskim zemljama.
Evropski parlament je 2007, doduše tesnom većinom, usvojio izveštaj u kojem je navedeno da je CIA organizovala 1.245 avionskih letova za prevoz osumnjičenih terorista na konkretne lokacije i da je „nemogućno opovrgnuti dokaze o tajnim pritvoreničkim centrima u Poljskoj i Rumuniji“.
Brešu je, verovali ili ne, otvorila Karla del Ponte svojom memoarskom knjigom „Lov – ja i ratni zločinci“ u kojoj je navela sledeće činjenice (u poglavlju „Kosovo 1999–2007“): „Kancelarija tužilaštva dobila je informaciju od službenika UNMIK-a, koju su oni dobili od pouzdanih novinara, da su tokom letnjih meseci 1999. kosovski Albanci prebacili 300 kidnapovanih ljudi s Kosova u Albaniju.
Zatvorenici su prvobitno držani u šupama i drugim objektima u Kukešu i Tropoju. Prema novinarskim izvorima ove ljude su posećivali doktori i nisu bili zlostavljani. Premeštani su u druge pritvorske centre u Burelu i okolnom području, od kojih je jedan bila baraka iza žute kuće dvadeset kilometara od grada.
Jedna prostorija u ovoj žutoj kući, rekli su novinari, bila je pretvorena u improvizovanu operacionu salu gde su hirurzi vršili transplantacije organa zatvorenika. Ovi organi su, prema izvorima, transportovani do aerodroma Rinas u Tirani, a odatle ka hirurškim klinikama da bi bili presađivani platežnim pacijentima.
Jedan od informatora svojeručno je nosio pošiljku na aerodrom. Žrtve su zatim ponovo zatvarane u barake do momenta kad su ubijane da bi im se uzeli ostali vitalni organi. Ovako su drugi zatvorenici u barakama znali kakva ih sudbina čeka pa su, prema ovom izvoru, užasnuto molili da budu odmah ubijeni…
Implikacije su bile očigledne: imajući u vidu krajnje ozbiljnu prirodu ovih slučajeva, činjenicu da praktično nijedno telo žrtava OVK nije nađeno tokom ekshumacija na Kosovu i činjenicu da su ova zverstva morala biti počinjena pod nadzorom ili pod komandom vođstva OVK na srednjem i visokom nivou, trebalo ih je ispitati na najsveobuhvatniji način od strane profesionalnih istražitelja i stručnjaka…“
Početkom februara 2004, tim eksperata predvođen Hoseom Pablom Barajbarom, šefom Kancelarije za forenziku i nestale osobe UNMIK-a, otišao je da obiđe i pregleda „Žutu kuću“ nedaleko od Burela u severnoj Albaniji.
Po povratku, Barajbar je sačinio pismeni izveštaj uz koji je priložio pronađeni dokazni materijal. Mada je u ovom izveštaju konstatovano da nema dovoljno elemenata za konačan zaključak o počinjenom zločinu, predložena je dalja istraga do koje nažalost nije došlo.
Kako bilo, Barajbarov dokument poslužio mi je kao dragoceno polazište. Imao sam opipljivo i autentično svedočanstvo s kojim sam mogao da zainteresujem Dika Martija. Koračao sam u nepoznato. Iskustvo s Martijem nije bilo nimalo ohrabrujuće. Ali…
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 27. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
