Na predlog pukovnika Anastasa Paligorića (1938–2017), 1983. godine pokrenuta je saradnja Vojno-tehničkog instituta (VTI) sa svetski poznatim kanadskim naučnikom Džeraldom Bulom koji je ponudio podršku za razvoj balistike sa cevima dužine 45 kalibara i novih projektila preko svoje privatne firme SRC registrovane u Briselu.
Bul se 1960-ih godina bavio velikim iskoracima u oblasti balistike kao što su oruđa koja je trebalo da pošalju satelite u Zemljinu orbitu na udaljenosti od 180 km.
Američko-kanadski projekat HARP podsećao je na roman Žila Verna „Od Zemlje do Meseca“ o članovima „Gan kluba“ koji su zamislili svemirsko đule i njihov predsednik zaneseno reče „mi imamo da rešimo jedno od najvažnijih pitanja balistike, ove divne nauke koja govori o kretanju projektila, to jest o telima bačenim u prostor ma kakvom snagom, a zatim ostavljena sama sebi“.
U romanu đule nije došlo do cilja i postalo je Mesečev pratilac i Bul koji može da se prepozna u zanesenosti Vernovih junaka ostao je bez posla.
Deklasifikovani izveštaj CIA kaže da nije postojao stvarni interes za razvoj artiljerijskog sistema ekstremnog velikog dometa i HARP obustavljen je 1967. godine (molimo da tu skraćenicu ne dovodite u vezu sa HAARP, jednom od raširenih teorija zavere o veštačkom uzroku prirodnih katastrofa).
Bul nije odustao od istraživanja na polju balistike, ali bez podrške američkog državnog budžeta. Osnovao je firmu SCR prijavljenu u Vermontu.
Okrenuo se svetskom tržištu naoružanja i potražio je zemlje zainteresovane za poboljšanje cevne artiljerije.
Poslovi koje je vodio sa JAR od 1976. do 1980. u vreme čvrste izolacije te zemlje zbog rasističke politike čini se da su iz senke bili podržani od nekih američkih državnih struktura koje su Bula zaštitile od drastičnih kazni za protivzakonite poslove.
Nadležni su odlučili da Bul provede šest meseci iza rešetaka i kada je 1981. godine izašao na slobodu preselio se na istočnu stranu Atlantika i SCR je prijavljen u Briselu.
Bulovo rešenje je promena standarda u artiljeriji sa haubicom 155 mm cevi dužine 45 kalibara i novom vrstom projektila ERFB (Extended-Range Full-Bore) koji je izduženiji u odnosu na ranija rešenja i ima posebne ispuste u prednjem delu tela za centriranje u cevi.
Bulovo čedo GC-45 (Gun, Canada) sa projektilom ERFB pogađalo je cilj na 29,9 km, a sa ERFB-BB (Extended-Range Base Bleed) sa generatorom gasa čak 39,6 km. Dobar rezultat, ali po cenu preciznosti.
U to vreme vrlo moderna američka haubica M198 uvedena u naoružanje 1979. godine postizala je domet od 22,4 km, a raketizirani projektil je dostizao 30,1 km.
Većina armija koje su koristile kalibar 155 mm koristile su američke haubice M114 (za njih korišćena je oznaka M1 do 1941. do posle Drugog svetskog rata) dometa do 14,9 km.
Bulove haubice izrađivane su u JAR pod oznakom G5 i u Austriji kao GNH-45.
Transfer tehnologije išao je dalje i Bulova rešenja su primenjena u Izraelu i Kini, a ambicije su ga vodile do sve većeg broja direktnih i indirektnih posrednika usavršene haubice.
Jedan od poslova bio je transfer dokumentacije u (jugoslovenskog) Vojno-tehničkog instituta (VTI) za cev dužine 45 kalibara i za Bulove projektile ERFB i generator gasa.
U interesu obe strane bile su iračke potrebe jer su tražena oruđa koja gađaju sa dometa većih od iranske artiljerije.
To nije bilo lako ostvariv cilj jer je austrijska firma Norikum prodavala Bulove haubice i Iraku i Iranu.
Združeni posao VTI i SCR bila je konverzija ruskog oruđa M46 130 mm na kalibar 155 mm pod oznakom M46/84. Sa projektilom ERFB-BB domet je povećan sa 27 km na 39 km. U VTI su istim pristupom dobili konvertovano oruđe sa 130 mm na 152 mm (M46/86).
Nezavisno od tih projekata Bul je ušao u avanturistički posao izrade velikokalibarskog dalekometnog artiljerijskog sistema za Iračane koji je poznat po šifri „Vavilon“.
Bul se nije dao zaustaviti i CIA je zaključila da se radilo o „almost a personal obsession“.
U maniru Vernovih junaka pokušao je da projektuje za Sadama Huseina artiljerijski sistem kalibra 1.000 m sa cevi od 150 kalibara koji je sa stacionarnog vatrenog položaja trebalo da dejstvuje po metama od velike vojne i ekonomske važnosti.
Nešto više realnosti uložio je u projekat sistem 350ET kalibra 350 mm sa cevi od 26 kalibara.
U Bulovom SCR projektovani su projektili za iračka oruđa koja CIA predstavlja da su rakete koje se lansiraju kroz cev, a ne artiljerijski projektili sa raketnim motorom.
Jedno od tih sredstava sa punjenjem od 500 kg trebalo je da pogađa mete na 700 km.
Prema CIA, namenski je formiran tim SRC u Atini nazvan Advanced Tehnology Institute, a navodno imali su indikacija da postoji jedan ofis u Beogradu, ali to nije potvrđeno.
Prema američkoj obaveštajnoj službi zadatak ATI bila je koordinacija nabavki delova za Iračane i prevoz i potpisani su poslovi sa firmama iz više zemalja uključujući jugoslovenske koje je trebalo da budu i mesto rada i testova.
Elementi sistema velikog dometa naručeni su iz raznih zemalja i prošvercani u Irak, ali izraelske obaveštajne strukture budno su pratile razvoj i procenile su da najbolje rešenje predstavlja smrt Bula jer bez njegovog uma nema ništa od „Vavilona“.
Neka lica ubila su Bula marta 1990. godine i istraga nije dovela do konkretnih rezultata, ali posle tri i po decenije čini se izvesnim da ko je imao motive imao je i ljude koji su izvršili atentat – Izraelci.
Zbog atentata na Bula u VTI su obustavili rad na ranije ugovorenom poslu sa SRC za razvoj oruđa kalibra 203 mm dometa preko 50 km.
Kraj svih ambicija jugoslovenske vojne industrije po iračkim programima usledio je avgusta 1990. godine – agresija na Kuvajt bila je povod za oštre međunarodne sankcije.
CEO TEKST ČITAJTE NA VELIKIM PRIČAMA
Tagovi
