U slučaju kraja rata u Ukrajini, Rusija bi mogla da uskrati podršku Srbiji po pitanju Kosova, ekonomski bi naša zemlja mogla da se nađe u povoljnijem položaju, bezbednosno se situacija neće dramatično promeniti, a društveno, u Srbiji bi ostala većina Rusa koji su se doselili prethodnih godina.
Ovo su, ukratko, najvažnije ocene analitičara sa kojima je Nedeljnik razgovarao o tome šta bi se desilo Srbiji u slučaju da pregovori o kraju rata dovedu do mirovnog sporazuma.
***
Jedna od ključnih dilema u slučaju mira i priznavanja dela istočne Ukrajine kao dela teritorije Rusije odnosi se na pitanje: Šta to može da znači za Kosovo? Da li će Rusija priznati Kosovo kao nezavisnu državu i omogućiti joj prijem u Ujedinjene nacije?
Nepriznavanje Kosova kao nezavisne države od Rusije je prvenstveno deklarativno, i kako kaže naš sagovornik analitičar Dušan Janjić, „plaćeno“ prodajom Naftne industrije Srbije (NIS) ruskom Gazpromu, čime je Srbija efektivno stavljena u potpunu energetsku zavisnost od Kremlja.
„Zapravo, Kremlj će odlučivati da li će menjati sadašnji odnos prema Srbiji i Kosovu. Već sada je izvesno da Kremlj nema poverenja u Beograd“, kaže Janjić i dodaje da u budućnosti očekuje smanjenje saradnje sa Rusijom, jer „u slučaju odlaska Vučića sa vlasti naredne vlade Srbije imaće kao prioritet obezbeđivanje energetske bezbednosti“, što bi dodatno uticalo na odnose dveju zemalja.
Na kraju krajeva, Kosovo je za Rusiju bilo zgodan presedan na koji su se pozivali po potrebi, navodi Janjić, kao u slučaju Ukrajine i Gruzije, i pozivaće se svaki put kada bude bilo reči o priključenju teritorija na kojim žive etnički Rusi.
„Moguće je da će Rusija priznati Kosovo i svoju već postojeću kancelariju za vezu prevesti u status ambasade“, rekao nam je Janjić.
Situacija nije ništa bolja ni na „daljem“ Istoku. Veliki kineski partneri, kako bi ih okarakterisao predsednik Vučić, još manje su zainteresovani za Kosovo nego što bi Rusi mogli da budu. Janjić navodi da je još 2006. godine u razgovoru sa neimenovanim kineskim zvaničnikom doznao da postoji samo jedan uslov za priznanje Kosova od Kine – garancije Vašingtona za početak pregovora o reintegraciji Tajvana.
Takav sporazum je, makar za sada, i dalje nezamisliv i teško da će se na tom polju išta promeniti u skorije vreme.
Ipak, bez obzira na „podršku“ Kine i Rusije, Srbija je već priznala nezavisnost Kosova.
„Evropska unija, SAD i Velika Britanija odnosno Kvinta uspeli su da, Sporazumom o putu normalizacije odnosa Srbije i Kosova kao i tzv. Ohridskim sporazumom, odnosno dogovorom o mapi puta normalizacije, obezbede de facto priznanje Kosova“, navodi Janjić.
Iako je Vučić samo usmeno prihvatio odredbe Ohridskog sporazuma, koje u četvrtom i petom članu eksplicitno navode da Srbija neće pokušavati da spreči članstvo Kosova u međunarodnim institucijama, kao i da neće blokirati napredak u evrointegracijama i eventualnom članstvu u Uniji (odredbe koje srpska diplomatija zdušno krši) – one će jednog dana ipak morati da budu ispunjene, navodi Janjić.
„Pravno priznanje, odnosno sprovođenje kroz ustav i zakone Srbije je predviđeno, poglavljem 34. Pregovaračkog okvira za članstvo Srbije u EU, u roku od dve godine posle zatvaranja svih poglavlja.“ Što će reći, ukoliko EU ikad prihvati Srbiju kao punopravnu članicu – Srbija će morati neizostavno da prihvati Kosovo kao nezavisnu državu.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 4. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
