Kada su Slobodan Milošević i ekipa socijalista oko njega odlučili da vanredni izbori 1993. budu raspisani za Nikoljdan 19. decembra, verovatno nisu znali da će baš taj dan biti dan u kome se krsna slava obeležavala u najviše domova u Srbiji, makar od Drugog svetskog rata naovamo – za ovu tvrdnju, inače, postoje osnovane statističke sumnje da je tačna – ali predizborni trik im je svakako uspeo.
Bili su to specifični izbori na samom vrhuncu ekonomske krize koji su u kampanji ostavili neke od najkreativnijih marketinških uradaka.
***
Za Zorana Đinđića se vezuju najmanje dve anegdotalne priče vezane za slave, i obe kod Milorada Vučelića, korifeja socijalista onog doba. Na jednoj je, tako se priča, Legiju pitao da li i ne ubija sredom i petkom (kad je post), a druga priča je vezana za njegov susret sa Miloševićem (ono kada je rekao da je Milošević izgubio vezu s realnošću) koji je navodno dogovoren direktno sa Jovicom Stanišićem, šefom DB-a, kod Vučelića na slavi.
Taj je slučaj aktuelizovan početkom 2019. kada su se puštale buve da li neko od (tadašnjih) lidera (tadašnje) opozicije ima komunikaciju sa Vučićem, pa se neko setio i da se Đinđić video sa Miloševićem u vreme protesta 1997. godine.
Svi ti odnosi iz devedesetih deluju nestvarno iz ugla današnjih odnosa, iako su mnogi mehanizmi zapravo veoma slični; jednako je opozicija bila na udaru režimskih medija, jednako su se lepile etikete „stranih plaćenika“ i „domaćih izdajnika“, represije je bilo na svakom koraku (pitajte „otporaše“ kako im je bilo na razgovorima sa policijom), da ne govorimo o političkim ubistvima… Ali, što se kaže, bar se na slave moglo ići.
To što je Đinđić devedesetih išao na slave na kojima su bili i politički neprijatelji – neki, očigledno, koji će mu doći i glave – ne govori ništa ni o njemu. ni o tim njegovim neprijateljima, jer se tada prosto išlo na slave. I to nije imalo veze ni sa religioznošću, ni sa političkim stavovima.
Sabina Hadžibulić daje sociološku definiciju slave:
„Slava se ne obeležava u uskom, zatvorenom krugu, već sa širom otvorenim vratima doma za porodične prijatelje, jer predstavlja i priliku za susret i druženje. Gosti doprinose zajedničkom duhu, ali i porodici kao jedinstvenoj zajednici.“
To je bio jedan dan kada je makar prividno mogao da se kreira kratkoročni „zajednički duh“. Toga danas nema.
Jedan je nivo političara koji nameću narativ, ali to je fenomen koji se prelio na čitavo društvo. Što je svakako većim delom i posledica globalne polarizacije koja se primećuje u svim društvima sveta.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 18. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
