Kada „Nevidljivi svet“ postane vidljiv

Izložba „Nevidljivi svet“ deo je globalne inkluzivne inicijative World Unseen, čiji je cilj da umetnost učini dostupnom svima, i predstavlja seriju fotografija poznatih fotografa iz celog sveta i srpske fotografkinje Ivane Todorović. Fotografije su izrađene u reljefu i propraćene su zvučnim i opisima fotografija na Brajevom pismu. Zahvaljujući najnovijoj tehnologiji reljefne štampe, slepi i slabovidi moći će da urone u vizuelni svet i na upečatljiv način upoznaju svet fotografije koji im je do sada bio nedostupan – dodirom i sluhom. Čak i posetioci koji vide moći će da dožive ovu izložbu na potpuno drugačiji način uz pomoć naočara koje simuliraju različita oštećenja vida.

Partner ste izložbe „Nevidljivi svet“. Šta ona predstavlja za Savez slepih Srbije i kakav značaj ima za vas i vaše članove?

Očekujemo da će izložba „Nevidljivi svet“ biti još jedan prozor u svet kad je u pitanju naša populacija. Prihvatili smo poziv kompanije Canon da budemo partneri, s obzirom na to da je reč o svetskom projektu koji je angažovao slepe iz mnogih zemalja u kojima je izložba održana. Svi mi koji radimo na organizaciji ovog događaja fokusirani smo na to da on bude značajan onima kojima je i namenjen. Naš interes je da imamo što manje barijera u obrazovanju, radu i komunikaciji, a siguran sam da će ova izložba značajno da afirmiše sve čemu težimo. Kada se kaže slika, to automatski isključuje slepe. Međutim, slika se može i opipati i doživeti na autentičan način, što je u psihološkom smislu veoma važno. Mi smo uspeli da se izborimo sa našim hendikepom i konstantno pokušavamo da uklonimo barijere na koje nailazimo. Uvek verujemo u to da će naši napori da urode plodom, ako ne za nas, makar za buduće generacije, jer želimo da im učinimo život boljim i podnošljivijim. Pozivam sve da posete izložbu „Nevidljivi svet“ u Narodnom muzeju Srbije do 31. avgusta.

Koji su najveći izazovi sa kojima se danas suočava Savez? 

Naš najveći izazov predstavlja pokušaj da sa društvenih margina dospemo do centra stvaralačkog i aktivnog života u društvu. Težimo i tome da imamo animirano članstvo i da uspostavimo adekvatan način obrazovanja. Onoliko koliko znamo, u toj meri se i lakše socijalizujemo, odnosno integrišemo u širu društvenu sredinu. U procesu obrazovanja Savez ima značajnu ulogu, jer obezbeđujemo adekvatna pomagala, stručne i druge udžbenike prilagođene tehnikama koje su dostupne slepim i slabovidim osobama… Zapošljavanje je ono čemu najviše težimo, jer se kroz učešće u radu ostvaruju i ostale potrebe, poput redovnih komunikacija i intimnih veza. Mnogo toga pozitivnog proističe iz rada Saveza. U našem društvu postoje posebne radionice i određeni oblici projektnog zapošljavanja, ali su ti primeri nažalost retki, a trebalo bi da budu pravilo. Primera radi, novinska kuća Tanjug je nedavno zaposlila našu slepu novinarku koja je studirala na Fakultetu političkih nauka, dok je jedan momak primljen u Ministarstvo unutrašnjih poslova.

Kako biste opisali saradnju između Saveza i državnih institucija? 

Verujem da uvek ima prostora za bolju saradnju, naročito sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Sa Ministarstvom kulture imamo veoma lepu saradnju i ono omogućava razvoj našeg kulturnog stvaralaštva, naročito naše biblioteke. Takođe, imamo dobru saradnju i sa Ministarstvom za informisanje i telekomunikacije, jer ono maksimalno podržava naše delatnosti kao što su naši časopisi na Brajevom pismu, audio-formati… Ono što meni kao predsedniku Saveza koji ima potrebu da komunicira sa ljudima koji donose odluke smeta, to je što retko razgovaramo. Voleo bih da nas donosioci odluka barem saslušaju, jer verujem da bi bar 30% problema bilo rešeno, bez angažovanja dodatnih sredstava, kada bismo imali redovnu komunikaciju.

Koji su ključni projekti na kojima trenutno radite? 

Cilj nam je da proširimo listu pomagala, jer u zemljama koje su ekonomski razvijene postoji veliki broj naprednih tehnologija koje nama nisu dostupne. Zatim, trudimo se da uklonimo ili umanjimo što veći broj prepreka, kako fizičkih, tako i informativnih. Pristup medijima je izuzetno važan, jer bi mnogo više trebalo da se govori o tome šta osobe sa invaliditetom mogu, umesto šta sve ne mogu. Ne treba samo reklamirati SMS broj preko kog se dobija određena pomoć, već treba istaći uspehe koje ljudi postižu uprkos gubitku vida ili nekom drugom obliku invaliditeta. Gde god imamo mogućnost, apliciramo sa važnim projektima. Izuzetno nam je važno da se naše članstvo, pre svega devojke i žene edukuju, s obzirom na to da je uloga majke i slepe žene u braku, i uopšte u porodici, specifična zbog gubitka vida. U tom smislu imamo stručna savetovanja o nezi  deteta, korišćenju kuhinje, pomagala… Zato je pristup medijima važan, jer sam siguran da će se većina naših problema i poteškoća lakše rešiti ukoliko za njih čuje šira javnost. Osećaj solidarnosti je taj koji potiskuje sve poteškoće hendikepa, jer postoji jedna psihološka činjenica, a to je da se svaki invalid oseća invalidom onoliko koliko ga drugi time smatraju. Solidarnost može da se postigne samo masovnom edukacijom, jer onda imamo i lakšu prohodnost do obrazovnih ustanova, radnih mesta i svih drugih oblika društvenog života.

Na koji način vidite trenutnu podršku šire javnosti?

Generalno, ne možemo da govorimo o okruženju, već o pojedincima. Međutim, kada su u pitanju naše potrebe, ne treba nam ni mnogo novca, ni vremena, već samo više dobre volje i razumevanja. Imamo i dobru saradnju sa našom emigracijom oko obezbeđivanja različitih donacija, naročito u Americi. Sve potrebe koje su nam važne, u nedostatku sistemskih rešenja, regulišemo preko pojedinih dobrih i uticajnih ljudi koji mogu da nam pomognu. Generalno gledano, nije lako kad čovek ne vidi, ali je svakako lakše kad oseća ljudsku solidarnost i kada može da se na nekoga osloni.

Potrebno je donošenje Zakona o osobama sa invaliditetom

Kakav vid podrške od strane institucija bi za vas predstavljao dugoročno rešenje?

Dugoročna podrška je zapravo donošenje Zakona o organizacijama osoba sa invaliditetom koji treba da nas organizuje po principu reprezentativnosti. To znači da može postojati bezbroj nevladinih organizacija, ali se zna da onog ko je reprezentativan država podržava zakonima, i da to podrazumeva redovna sredstva za zaposlene. Reprezentativne organizacije su te koje treba da budu vodeće kada je u pitanju invalidski pokret. Primarni interes osoba sa invaliditetom je da se status organizacije invalida reši na sistemski način, jer Zakon o udruženjima građana reguliše sve oblike udruživanja građana, ali udruženja građana su i sindikati, sportska udruženja, nacionalne manjine i verske zajednice… Svi u okviru tog zakona imaju svoje zakone, i mi želimo da se unutar Zakona o udruženjima građana donese i poseban Zakon o osobama sa invaliditetom.