Dugo se u aktuelnim srpsko-bugarskim odnosima nije osećao duh filma „Dvoboj za južnu prugu“ (1978) Zdravka Velimirovića, koji je sa Purišom Đorđevićem napisao i scenario o borbi naroda južne Srbije protiv Nemaca i bugarskih okupatora u Drugom svetskom ratu.
Devedesete su nešto i dobro uradile – popravile su odnose Srba i Bugara. Hronični bugarski antititoizam nije ujedno bio i antisrpski stav jer se iščitavao u makedonskom ključu gde je Srbija relaksirana. Bar se tako onomad mislilo.
Bilo je i neke koristi od Jugoslavije: na primer, srpsko-hrvatska trvenja i klanja u YU kontekstu sanirala su dve velike mržnje i traume: hrvatsko-ugarsku i srpsko-bugarsku. Znate kako ide „Ustani bane Jelačiću“ – Mađarske zastave digo Hedervari / Silom hoće Hrvatsku da nam pomađari. Nema Srba.
A znate kako ide „Ko to kaže, ko to laže“, onaj deo posvećen Drugom balkanskom ratu – Trinaeste, trinaeste, pred Bugare stala. Iako se u „Ko to kaže, ko to laže“ nigde ne pominju Hrvati, čak ni povodom 1914. kad su i oni zdušno udarili na Srbiju, Hrvati je doživljavaju kao uvredljivu jer je iščitavaju u kontekstu 1990-ih.
„Marš na Drinu“ nije Hrvatima iritantan zbog Cera, već što je odjekivao iz vojnih zvučnika na Vukovaru. Kao i „Ko to kaže…“. Uostalom, na tu temu pogledajte hrvatsko-slovenački film „Ničiji sin“ (2008), snimljen u režiji Arsena Ostojića po scenariju Mate Matišića. Na Pulskom festivalu dobio je „Zlatnu arenu“.
I Vučićev prijatelj Bojko Borisov znao je da govori na fonu kultne knjige njegove zemljakinje Marije Todorove „Imaginarni Balkan“ – da balkanske zemlje ne treba da pristaju na stereotipe o (samo) balkanizaciji kao iskonskom stanju varvarstva, već o Balkanu kao delu Evrope koja je u mnogim svojim delovima imala trvenja i klanja veća nego balkanska.
U srpsko-bugarskim odnosima s vremenom je od Slivnice i Bregalnice, od noževa u leđa, od priča starih baba od Niša do Kremne – da, dotle su, do ispod planine Tare, Bugari stigli u Drugom svetskom ratu – da su bili gadni okupatori, od svega toga postalo je bitnije kumstvo Hrista Stoičkova i Miroslava Ilića. I uzrečica „vaistinu Stoičkov!“, koja je u jednom vremenu bila omiljena srpska replika.
Od sećanja na klanja i noževe u leđa postao je bitniji koncert Lepe Brene na stadionu „Vasil Levski“, sa nostalgijom se sećamo čak i šverca benzina iz Bugarske, piratskih diskova.
Doduše, u februaru 2021. godine Ministarstvo spoljnih poslova Bugarske uputilo je notu Srbiji zbog navodnih izjava profesora FPN Dragana Simeunovića, o Bugarima kao zločincima.
Profesor Simeunović je brzo reagovao – da je nepotrebno ispolitizovana i izvađena iz konteksta njegova izjava o Topličkom ustanku (1917), i naglasio da za zločine bugarskih okupatora nije odgovoran ceo bugarski narod niti današnja Bugarska, te da sve balkanske zemlje i narodi imaju perspektivu samo u opštoj slozi i trajnom miru.
I ceo slučaj je ekspresno zaboravljen.
Ima li šanse da tako bude zaboravljena i nedavna izjava bugarskog predsednika Rumena Radeva, koji je rekao da bi evropske institucije trebalo ozbiljno da shvate projekat „srpski svet“ i opasnosti koje od njega dolaze.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 13. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
