Tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije, Vojislav Koštunica, u maju 2001. godine posetio je Vašington u pratnji najvažnijih savetnika i članova vlade.
Ubrzo nakon dolaska, jugoslovenska delegacija je shvatila da je jedina tema za Amerikance bilo brzo procesuiranje optuženih za ratne zločine i njihovo slanje u Haški tribunal.
Nakon uvodnog prijema kod tadašnjeg predsednika SAD Džordža Buša, delegacija predvođena predsednikom Koštunicom našla se oči u oči sa američkim državnim sekretarom Kolinom Pauelom. Kako je prošao taj prvi susret jugoslovenskog rukovodstva sa američkim zvaničnicima, u sledećim redovima opisao je Milan St. Protić.
***
Sekretar Pauel je raspolagao najvećim stepenom samostalnosti u vođenju državnih poslova. Njegovo mišljenje imalo je težinu gotovo ravnu predsednikovoj. Poznavaoci američkih prilika smatrali su da je Bušova administracija mogla preživeti svaki udarac, osim odlaska Kolina Pauela.
S njim smo se sreli u njegovoj kancelariji na sedmom spratu upadljivo ružnog i nezgrapnog zdanja Stejt departmenta. Posle srdačnog pozdrava i rukovanja, Amerikanac se udobno smestio u fotelju naspram identične Koštuničine, prekrstivši noge nonšalantno, spreman da pomno sasluša svog gosta.
Predsednik SRJ je očito imao jedan jedini unapred pripremljen govor koji je ponavljao u svakoj bogovetnoj situaciji. Tako je bilo i kod Pauela. Opet je razvezao o ustavnosti i zakonitosti, neophodnosti uređenja države i njenih institucija. Uglavnom praznoslovlje. Bar gledano iz Pauelovog ugla. Naravno, nije izričito pomenuo saradnju s Haškim sudom. Govorio je, po svom običaju, uopšteno i u oveštalim frazama.
Odgovor Kolina Pauela bio je kratak i hirurški precizan:
„Nadovezao bih se na ono što ste upravo rekli. Želim da me ispravno razumete, gospodine predsedniče. Ja sam samo državni službenik čija je prva dužnost sprovođenje zakona. Moje ruke su vezane zakonom koji je izglasalo najviše predstavničko telo SAD. Taj zakon nalaže da nema naše pomoći bez vaše odlučne saradnje s tribunalom u Hagu. Da bih ja pomogao vama, morate vi pomoći meni. Ni više, ni manje.“ Nastade muk.
Najzad, Miroljub Labus, ondašnji potpredsednik savezne vlade, skupi hrabrost da prekine tišinu i nešto kaže:
„Ako sam vas dobro shvatio, gospodine državni sekretaru, bilo bi dovoljno donošenje zakona o saradnji s Haškim sudom da biste vi uzeli učešća na donatorskoj konferenciji za SRJ krajem juna?“ General s četiri zvezdice u svojstvu šefa diplomatije okrenu se ka njemu i prostreli ga očima: „No“, izgovori tonom koji ledi krv u žilama. Ponovo muk.
Labus pokuša još jednom, sad već vidno uzdrman:
„A da li biste možda mogli da pomerite taj uslov od donatorske konferencije do pregovora s Pariskim klubom o našim dugovima? Nama su ta dva meseca dragocena, a vama ne znače mnogo?“
Pauel napravi isti pokret telom sa istim izrazom kao maločas. Nije morao ništa da izgovori. Jasno je bilo kakav je odgovor na Labusovo pitanje: „No“, zvonilo je u našim ušima.
„A znate li zašto? Zato što zakon koji je doneo Kongres SAD kaže donatorska konferencija, a ne Pariski klub. Vaš predsednik zna bolje od mene šta znači sila zakona.“
Iako izrečene poluglasno, njegove reči sekle su kao sablja. Odjednom smo izgubili svaku želju za daljim razgovorom. Nekako sačekasmo znak da je sastanak završen i da možemo otići. Laknu nam kad se nađosmo napolju.
***
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA 8. JANUARA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
