Kada se suočimo s tuđom velikom tugom, mnogi od nas posegnu za rečenicom koja deluje bezbedno i pristojno: „Ne mogu ni da zamislim kroz šta prolaziš.“ Iako je izgovorena s dobrom namerom, ova fraza često ostavlja osobu u bolu još usamljenijom nego pre.
Ljudi koji prolaze kroz dubok gubitak ili tešku životnu krizu često opisuju da ih upravo ovakve rečenice najviše pogađaju. Ne zato što su zlonamerne, već zato što u sebi nose poruku distance — kao da je njihov život postao toliko strašan i „drugačiji“ da više ne može ni da se zamisli, a kamoli da se razume.
Psiholozi ističu da je osećaj viđenosti i prepoznatosti ključan u nošenju sa tugom. Kada neko kaže da ne može ni da zamisli tuđi bol, osoba koja pati može da stekne utisak da je izmeštena iz sveta drugih ljudi, kao da njena stvarnost više ne pripada zajedničkom ljudskom iskustvu, piše Njujork tajms.
Dobronamerne reči koje promaše cilj
Pored rečenice „ne mogu ni da zamislim“, u sličnu kategoriju spadaju i takozvani „utešni komentari“ koji, iako zvuče pozitivno, često dodatno povređuju:
– „Bog daje najteže bitke najjačima“
– „Bar imaš još dece/bar imaš nešto drugo“
– ili potpuna tišina i izbegavanje teme
Zajedničko im je to što zatvaraju prostor za autentičnu emociju. Umesto da priznaju težinu situacije, one je umanjuju, racionalizuju ili zaobilaze.
Izbegavanje bola ne pomaže nikome
Mnogi ljudi u teškim okolnostima pokušavaju da prežive tako što beže od bola: zatrpavaju se obavezama, poslom, planovima, distrakcijama. Međutim, potiskivanje tuge retko donosi olakšanje. Naprotiv, često vodi u povlačenje, emocionalnu otuđenost i osećaj praznine.
Isto važi i za one sa druge strane. Ljudi često izgovaraju nespretne rečenice jer se plaše sopstvene nelagode i ne znaju kako da budu prisutni uz nečiji bol. „Nisam znao šta da kažem“ jedna je od najčešćih rečenica koje se čuju kasnije — ali upravo tišina ili bekstvo najviše bole.
Šta zaista pomaže?
Stručnjaci i ljudi sa ličnim iskustvom tuge slažu se da nije potrebno imati savršene reči. Dovoljno je ostati prisutan i iskren. Umesto „ne mogu ni da zamislim“, mnogo više znače jednostavne, ljudske rečenice poput:
– „To zvuči strašno teško.“
– „Ne znam šta da kažem, ali sam ovde.“
– „Volim te.“
Takve poruke ne pokušavaju da poprave situaciju niti da je objasne. One samo priznaju bol — i time stvaraju povezanost.
Moć zamišljanja tuđeg bola
Zanimljivo je da upravo ono od čega ljudi beže — pokušaj da zamisle tuđu patnju — može da bude most ka bliskosti. Ne zato što je tuđi bol isti kao naš, već zato što pokušaj razumevanja povezuje ljude i podseća nas da svi nosimo neki oblik bola.
„Ne tražim da razumeš moj život“, kaže jedna snažna poruka iz ovog iskustva, „već da pokušaš da ga zamisliš — jer to znači da me vidiš.“
Pripadnost, tuga i radost mogu da postoje zajedno
Osećaj pripadnosti ne dolazi iz toga što su naši problemi isti, niti iz toga što bol mora da se pretvori u „lekciju“ ili „blagoslov“. On dolazi iz priznanja da je bol deo ljudskog iskustva — i da se povezujemo upravo onda kada imamo hrabrosti da ga vidimo, i kod sebe i kod drugih.
Povezivanje sa tuđom tugom ne čini nas slabijima. Naprotiv, čini nas humanijima — i, paradoksalno, sposobnijima za radost.
Tagovi
