Ima jedna stara priča da je Vladeta Jerotić, na samom početku raspada Jugoslavije, rekao da nije optimista, jer ljude, kao i narod, možeš da izlečiš od raznih bolesti – uključujući narkomaniju – ali ne i od nerada. Mislim da nije bio u pravu, iako to sigurno važi za pojedince, pošto je za narod to više bila ona urbana legenda iz bivše Jugoslavije najbolje sažeta u repliku iz „Jagode u grlu“: „Nikada oni ne mogu mene toliko malo da plate koliko ja mogu malo da radim.“
Sve su stereotipi. Kao što ne postoji narod koji je dobar ili loš, tako ni ova priča ne stoji u Srbiji, kao ni u Crnoj Gori, koja je bila predmet viceva na tu temu.
A posebno u Srbiji, koja uz ratničke mitove ima i one o „raju siromašnih“, gazdama, kako se ponašaju i svi vladari od Karađorđa do danas.
Uostalom, poslodavci će vam često reći kako se u Srbiji najviše radi u regionu.
Tako da je to sve stvar organizacije. Ako svi oko tebe otimaju, i još te prave budalom, postoji verovatnoća da im se pridružiš. Ili naprosto sačekaš svoj krug.
Društvene mreže su samo pogurale stvari. I to do tih granica da srpski Instagram nekoj budućoj policiji može da posluži kako bi odmah zatvorila dve-tri ljudi koji ne mogu da objasne odakle im s njihovim primanjima svi ti hoteli, torbe, kola, koje neprekidno kače.
Mi danas, međutim, imamo i neki čudni kult rada. Od Vučićevog mantranja o ranom ustajanju do „ne dam neradnu nedelju“.
Iako niko ne sme da radi više od pet dana nedeljno. Po zakonu.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI OD ČETVRTKA MOŽETE PRONAĆI NA KIOSCIMA
