Kako neko ko se rodio u Jugoslaviji i ko je makar jednom navijao za tu zemlju može da bude šovinista, pomislio sam gledajući dokumentarac „The Lost Dream Team“. I to ne zato što sam naivan, ili što sam zaboravio šta se sve dešavalo posle tog Evropskog prvenstva u Rimu 1991. (živeo sam to), već prosto razmišljam o razlikama moje i novih generacija koje nisu imale priliku da navijaju za Jugoslaviju. I tu ne pričam o jugonostalgiji, koja meni nije jasna ni kod prijatelja kojima je tu prva asocijacija more. Kako nikad nije Đevđelija?
Jer, to je onda neki i dalje nedosanjani mali imperijalizam i/ili veliki nacionalizam.
Hrvati su najmanje jugonostalgični. Pošto imaju more. Ali i najviše pune hale raznim Prijama. Šta je onda to?
Meni je jasno. To je jedinstveni kulturni prostor. I to nije bilo jasno Nemcima kad su kupovali medije po Srbiji, pošto su jednog glavnog urednika hteli da vode u Bugarsku da kopira novine, a ne u Hrvatsku, jer je tamo bio veći BDP. Boga ti…
Mi imamo isti jezik, s različitim imenima. I to se vidi u književnosti koja ruši granice. Bez prevoda. U muzici, koja dira sentiment. Mafiji – interese. Jedino su se izgubili filmovi, u kojima se Srbi utrkuju da dođu do velikih platformi, iako tako nikad neće doći, a svi uglavnom snimaju državni treš.
Najveća promena je EU. Ko je ušao, a ko nije. A kako se ulazi u EU? Pošto to nije stvar principa, niti otvorenih poglavlja.
Posle 5. oktobra i u EU se pričalo o mogućnosti zajedničkog ulaska.
Tako da smo mi mnoge zeznuli tu. U narednim periodima često smo imali i modernije i proevropskije političare od mnogih.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 25. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
