Dejvid Bouviji je tokom cele karijere neprestano menjao lice i zvuk – od Tankog belog vojvode do Zigija Stardasta, od berlinskog samotnjaka do melanholičnog hroničara kasnih godina. Ipak, jedan važan trenutak u njegovom umetničkom razvoju dugo je ostao u senci: dan koji je 1994. proveo u psihijatrijskoj klinici nadomak Beča.
U septembru te godine, Bouviji i Brajan Ino, koji su se malo pre toga ponovo udružili u radu na novoj muzici, prihvatili su poziv austrijskog umetnika Andrea Helera da posete Psihijatrijsku kliniku Marija Gugin. U okviru klinike nalazi se Haus der Künstler, zajednički dom i atelje umetnika čiji se rad svrstava u art brut ili takozvanu „autsajdersku umetnost“, nastalu izvan akademskih i institucionalnih okvira, piše Gardijan.
Posetu je zabeležila austrijska fotografkinja Kristin de Gransi, fotografišući Bouvija u neposrednom kontaktu sa umetnicima koji tamo žive i rade. Na tim fotografijama, koje će prvi put biti prikazane u Australiji, Bouviji ne pozira – on sluša, posmatra, crta, potpuno usmeren na sagovornike, a ne na kameru.
„Outside“
„Oni slikaju bez osećaja da ih neko procenjuje“, rekao je Bouviji u intervjuu iz 1995. godine. „Šta god da osećaju, to i slikaju.“
Taj susret snažno je uticao na nastanak albuma 1. Outside, mračnog i fragmentarnog dela iz 1995. godine, u kojem se prepliću teme identiteta, nasilja i moralne neizvesnosti. Poseban utisak na Bouvija ostavio je umetnik August Vala, čiji su simbolima prekriveni zidovi i fasade Guginga predstavljali radikalni čin slobodnog izraza, ali i Osvald Čirtner, čiji su svedeni crteži ljudsku figuru svodili na nekoliko poteza.
Po povratku u studio, Bouviji i Ino pokušali su da prenesu duh Guginga u sopstveni rad. Prvo su, kako se Bouviji kasnije prisećao, zajedno sa muzičarima „preuredili studio“, stvarajući prostor koji podstiče igru i spontanost. Taj osećaj slobode postao je temelj albuma.
Povlačenje iz mita
Guging, međutim, nosi i teško istorijsko nasleđe. Klinika je tokom nacističkog perioda bila deo programa sistematskog ubijanja mentalno obolelih, što mestu daje mračan kontekst koji stoji u oštrom kontrastu sa njegovom kasnijom ulogom utočišta kreativnosti. Za Bouvija, čiji je život bio duboko obeležen porodičnim iskustvom sa mentalnom bolešću, ta napetost između traume i stvaranja bila je lična i duboko poznata.
Fotografije Kristin de Gransi ne prikazuju Bouvija kao zvezdu, već kao posmatrača – umetnika otvorenog za tuđa iskustva. Kako ističu kustosi izložbe Jedan dan sa Dejvidom, njihov smisao nije u slavnoj ličnosti, već u bliskosti: u trenutku kada se Bouvi, makar na jedan dan, povukao iz sopstvenog mita i pažljivo slušao svet oko sebe.
Izložba Jedan dan sa Dejvidom biće otvorena 7. marta u Savremenoj galeriji umetnosti Džundalap, kao deo festivala Džundalap u Zapadnoj Australiji.
Tagovi
