Krajem prošle godine pokrenuo si „Dijaloge o principima i društvenom ugovoru u umetnosti“. Šta je ideja ove serije razgovora?
Ideja je nastala kao velika potreba da samostalni umetnici i radnici u kulturi, putem javnih razgovora, jasno i glasno kažu kako žive, sa čime se svakodnevno suočavaju, kako ih država i društvo tretiraju, kolika je cena njihove samostalnosti, ko sve profitira na njihovom radu i generalno sve ono što bi javnost trebalo da sazna, pa makar i silom.
Koje teme su pokrenute i koje je važno pokrenuti ovim razgovorima?
Pokrenuli smo pitanje katastrofalnog statusa samostalnih umetnika za koji već 20 godina ne postoji rešenje, uplate doprinosa za samostalce na najnižoj osnovici od 35% prosečne mesečne zarade u Republici Srbiji, poreskih dugova za koje nisu odgovorni samostalci, izjednačavanja visoko obrazovanih članova društva sa socijalnim slučajevima, sramno niskog budžeta za celokupnu kulturu od svega 0,67% BDP-a, potpuno nerazvijenog tržišta umetnosti i dugoročne podrške putem otkupa, višegodišnjih grantova…
Takođe, razgovaramo o odgovornosti umetnika prema društvu u kome žive i stvaraju, geopolitičkim parametrima prilikom izbora umetnika za međunarodne smotre i galerijsko reprezentovanje, esnafima, podobnostima i političkoj korektnosti, kao i o mnogim drugim temama koje nekako ostaju prećutane, a neophodno je da ih javno i zajednički razumemo, kako bismo gradili pristojnije društvo.
Šta možeš da nam otkriješ od onoga što radiš ove godine?
U martu nastavljam rad na projektu „Budućnost pripada njima“ u Gracu, Austrija. Krajem maja putujem na jug Italije, kao gost predavač na Akademiji umetnosti Catanzaro. Na jesen treba da budem na umetničkim rezidensima u Njujorku i Čikagu. Postoje još neki planovi u međuvremenu i do kraja godine, ali o njima ćemo kada se budu konkretizovali, jer ipak je prilično izazovno i nezahvalno planirati u ovim apstraktnim, turbulentnim i bezobraznim vremenima.
