Želimir Žilnik, jedan od ključnih autora jugoslovenskog i evropskog filma, razgovorao je sa Marinom Fratucan u podkastu „Faktor 50+“.
Žilnik govori o tome kako su filmovi nastajali u uslovima cenzure, inflacije, političkog pritiska i ličnog rizika, ali i zašto je uvek birao male budžete, rad na ulici i neposredan kontakt sa stvarnošću.
Poseban deo razgovora posvećen je studentima i protestima – nekada i danas. Žilnik govori o novoj energiji, organizovanosti i intelektualnoj snazi savremenih studentskih pokreta, uz upozorenje da ih starije generacije ne opterećuju sopstvenim iskustvima.
***
Kada su počele studentske šetnje i protesti, zvali su me sa dva-tri fakulteta, kažu mi: „Vi ste napravili i u devedesetim godinama i još i u šezdesetim godinama neke filmove, takođe o nezadovoljstvu, i je l’ imate te filmove da nam pokažete?“
I razume se, ja sam im pokazao te filmove, ali sam im odmah rekao: „Nemojte biti u iluziji da su angažmani od tih pre dvadeset, trideset, četrdeset godina bili važniji, da su bili masovniji, da su bili energičniji nego ovo što sad vi radite. Vi radite nešto što je prosto jedna sasvim nova forma i otpora s jedne strane, a s druge strane jednog pokušaja da se nešto što je jednostavno bilo antihumano, da se to izbriše i zaboravi.“
I rekao sam im: „Vi imate telefone, izađite i snimite svoj protest jer jednostavno sve te njegove elemente i pojedince znate. Ako vas ja budem pratio, tu ćete samo vi imati teškoća, vama će neko zakačiti, evo onaj Žilnik koji je bio anti i pre trideset ili četrdeset godina, a sad hoće vas još više da razgnevi, a vas ne treba niko više da razgnevljuje od toga što vi trpite“.
Ta organizovanost nije popustila, a s druge strane, video sam i jednu neverovatno veliku intelektualnu spremnost za debate. Sve je to superiorno u odnosu na ono što smo mi imali pre pedeset godina. I odjeci su daleko veći nego recimo što su odjeci studentskih demonstracija na beogradskom Filozofskom fakultetu šezdeset osme godine.
Poslednjih dana kao da se tu nešto i budi, recimo, nešto od aparata pravde, ovih tužilaca; to što studenti žive, doživljavaju, planiraju i sanjaju, mi sad već za to nismo sposobni jer jednostavno nas, kad se ti snovi pretvore u bilo koju realnost, nas neće biti.
Podigli su se ljudi raznih godina, raznih profesija, iz raznih gradova i sela. Srbija je već iskoračila ka odbrani slobode i angažmana s jedne strane, a s druge strane da je jedan deo građanstva pod velikim pritiskom i velikim ucenama.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 25. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
