Ixnay on the hombre

Ovo vam još nisam pričao, ali ja nisam nikada hteo da budem ovakav novinar. (Misliš, ovako loš novinar, dobacuje neko iz zadnjih redova. Oduzmite mu mikrofon, oduzmite mu pravo glasa!) Ono o čemu sam stvarno želeo da pišem, onda kada sam u tinejdžerskim godinama napravio svoj prvi sajt, bila je muzika.

I taj je sajt, jakako, bio muzički, poluoriginalan i polu-potpuno-kraden; originalne su bile tinejdžerske misli i zabeleške o bendovima, albumima i žanrovima, kradeni su bili tekstovi pesama i tablature, posebno što ovaj nesuđeni muzički kritičar nikada nije naučio da svira ništa teže od „Bliztkrieg Bop“.

Blagodareći nečemu što se zove Internet Wayback Machine, pronašao sam i taj sajt i onaj o podgoričkoj gimnaziji koji smo napravili Miloš i ja i reklamirali ga, gerilski, ispisujući kredom neku bizarnu adresu po tablama u toj staroj zgradi.

Zazirao sam od tog trenutka, od mogućnosti da se sretnem sa mlađim sobom – on i ja smo obično, što je negde i poanta ovog teksta, ako ikad dođemo do nje, sukobljeni i sa potpuno suprotnim svjetonazorima – i bio siguran da će nešto maleno i šćućureno u meni glasno umreti kada pročitam kredo tog sajta, ispisan belim slovima na crnom headeru.

„What this world needs is some good healthy anarchy!“, pisalo je, piše i dalje ako umete da nađete taj sajt; ja ga jesam pronašao i dobrih pola sata kliktao po njemu, nadajući se da ću saznati nešto o tom šesnaestogodišnjaku i njegovim omiljenim kasetama i MP3-jevima.

CEO TEKST PROČITAJTE U ROĐENDANSKOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 12. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS

Nedeljnik 666