„Semper idem“ ili u prevodu „uvek isto“, politički, u današnjoj Srbiji, nesumnjiv je osećaj svih onih koji su bili politički aktivni krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih.
Poteze studentskog pokreta danas i tadašnjeg „Otpora“ sa jedne strane i Slobodana Miloševića i Aleksandra Vučića sa druge strane, ne povezuje samo površna simbolika, već čitav niz dubinskih obrazaca političkog odgovora sistema na njega.
Dve i po decenije kasnije, kao u loše naučenoj lekciji u kojoj „istorija nije učiteljica života“, ponavljaju se isti obrasci, pobune i represije.
Od znaka (pesnice i krvave šake), preko insistiranja na horizontalnoj organizaciji bez formalnih vođa, nenasilnih akcija, ironije i javnih performansa, do podrške javnih ličnosti, glumaca, sportista i univerzitetskih profesora.
Isti je i refleks vlasti: diskreditacija kroz propagandu, optužbe o „stranim centrima moći“, pokušaji kriminalizacije bunta, selektivna hapšenja i represija koja ima za cilj zastrašivanje.
***
NON DUCES, SED IDEA (ne vođe, već ideja)
Predstavnici „otpora“ imali su tada i internu pošalicu: „vlast bi hapsila i zabranjivala otporaše, samo kada bi znala ko ih vodi“.
„Nas nije lako zabraniti, jer nismo vertikalna organizacija i nije nimalo slučajno što mi nemamo lidere“, objasnili su.
Pokazalo se, kako su rekli, da jednu političku organizaciju „možete najlakše da uništite preko lidera i njegovih najbližih saradnika“.
„Mi smo za njih ozbiljan problem, jer ako odluče da uhapse 50 naših aktivista, nama će pristupiti 300 ljudi“, rekao je predstavnik „Otpora“ Milan Samardžić.
EX PARVIS INITIA MAGNI (iz malih početaka nastaju velike stvari)
Sami studenti su objašnjavali da „otpor nije organizacija već ideja koju treba širiti“.
„Pokret je nastao kao izraz nezadovoljstva neuspehom opozicije, polovičnim uspesima studentskih protesta i, naravno, katastrofe koja nas je zadesila pod ovim režimom“, rekla je studentkinja Milja Jovanović.
Ideja pokreta je, objasnili su tada aktivisti, borba za promene u načinu na koji ljudi razmišljaju i odnose se prema svim političkim strankama, prema državi, zakonima, u porukama da je dosta života na ivici egzistencije i ljudskog dostojanstva.
CALUMNIARI AUDACTER, SEMPER ALIQUID HAERET (klevetaj smelo – nešto će se već primiti)
„Semper idem“ je bio i odgovor vlasti na studente, opoziciju i sve koji ih podržavaju.
Režimlije su „Otpor“ proglasile „fašističkom terorističkom organizacijom“ i „novim ljotićevcima“ a zajedno sa opozicionim strankama i „stranim plaćenicima“ koji „lažima, sejanjem haosa… žele da izazovu građanske nemire i dovedu NATO trupe na teritoriju Jugoslavije“.
Kao što su Vučićevi naprednjaci kačili po Srbiji crveni srednji prst kao odgovor na krvavu šaku, simbol korupcije, tako su i Miloševićevi socijalisti imali sličan odgovor na pesnicu „Otpora“. Oni su kačili plakate na kojima studentska pesnica gužva američke dolare uz poruku: „Prodajem jer volim da izdajem“.
Mesta na kojima su se lepili ovi plakati obezbeđivali su, gle čuda, „momci u crnom“.
„Režimu je lakše da veruje kako je neko plaćen da ih mrzi nego da postoji autentična želja da se ovde nešto promeni“, smatrala je „otporašica“ Milja Jovanović.
Delegitimizacija je, baš kao i sada, bila tek prvi korak. Logika vlasti bila je da ako pokret može da se predstavi kao lažan, strani ili kupljen, onda se represija lakše opravdava. I tako, kad propaganda nije uspela, represija se povećala.
***
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 25. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
#728-729Nedeljnik
Tagovi
