Pobuna građana Irana još jednom je prigušena, ali bi mogla da eksplodira u svakom momentu, iz bilo kog razloga.
Nekada je motiv bila izborna krađa, nekada ubistvo devojke, nekada brutalne metode Basidža, a poslednji razlog bio je vrtoglavi skok cena i galopirajuća inflacija.
Građani Irana, bez obzira na etničku pripadnost, umorni su od teokratsko-kleptokratskog režima, ali ne žele ideološke revolucije, nove kultove ili mesijanske lidere. Ne žele ni demokratiju. Većina Iranaca bi htela normalan život, a to za njih znači koliko-toliko ekonomsku sigurnost (inflacija se približava trocifrenom broju), lične slobode i državu koja nema ambiciju da kontroliše i propisuje sve aspekte svakodnevice.
U nekadašnjoj Persiji nije pitanje da li će biti promena, već kada i u kom smeru će ići.
Slikovito rečeno, nepoznanica je da li će turobnu istorijsku jesen Persijanaca zameniti ledena zima ili će ih dočekati toliko željeno proleće.
Današnji Iran ima prilično obrazovanu populaciju, duboko kritičnu prema vlastima i, uprkos zabranama, hiperumreženu. Informacije kruže i pored cenzure, prevode se zabranjene knjige, gledaju se zabranjeni programi i sluša se nedozvoljena muzika.
U poslednje dve decenije istorija Irana je protkana masovnim protestima 2009, 2017, 2019, 2022. i poslednjim na prelazu iz 2025. u 2026 koji svedoče o intenziviranju sukoba između teokratskog državnog aparata i društva.
Na udaru kritika demonstranata nije Ali Hamnej, već čitav sistem.
Njihov veliki problem je što se i dalje ne vide pukotine, uprkos svim porazima na spoljnom i unutrašnjem planu, u okruženju Alija Hamneja, pogotovo među Pasdaranima i Basidžima.
Paradoksalno, najveći saveznik vlasti u Teheranu je Rijad.
Saudijska Arabija je platila veliku cenu Islamske revolucije u Iranu pre 47 godina i sada zazire od mogućeg scenarija koji predviđa krah Islamske Republike. To je bio razlog zašto Rijad nije dozvolio američkim avionima prelet preko svoje teritorije u slučaju novog napada na Iran.
Ruku na srce, čitav region, uključujući i male petromonarhije u Persijskom zalivu, strahuje od tektonskih poremećaja koje bi proizveo pad Islamske Republike.
Strah od iranskog Gorbačova
Islamska Republika se našla u vrtlogu savršene oluje: izgubila je „osovinu otpora“, poražena je pred očima vlastitih podanika i celog sveta nekoliko puta što nije beznačajan detalj za režim koji na propagandi bazira svoju moć i vlast uz inflaciju, sankcije, nestašice struje, pražnjenje vodnih resursa, digitalnu cenzuru i gušenje svih ličnih sloboda.
Paranoja je postala obeležje duge političke jeseni ajatolaha Alija Hamneja. Kao i njegov prethodnik Homeini, vidi svuda zavere i mogućnost izdaje.
Najveći strah Alija Hamneja je da ga nasledi neka vrsta „iranskog Gorbačova“, to jest umerena osoba koja bi pokrenula reforme, obnovila odnose sa Zapadom i Amerikom i izašla u susret zahtevima većeg dela stanovništva za više slobode i manje opresije.
Islamska revolucija je, uz pad Berlinskog zida i raspad SSSR-a, najznačajniji geopolitički događaj u drugoj polovini XX veka.
Generalno, malo je događaja koji su imali tako velike globalne implikacije, kadre da promene istoriju čovečanstva i proizvedu lančanu reakciju posledica na gotovo svim meridijanima, kao što je bilo uspostavljanje teokratskog režima u Teheranu.
Svrgavanje režima ajatolaha moglo bi da ima sličan efekat u XXI veku ako bi kojim slučajem Iran krenuo putem demokratizacije. Međutim, to se neće desiti.
Islamska Republika jeste na izdisaju, ali su sve solucije verovatnije od demokratskog Irana.
***
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 22. JANUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
