„Hleb smo kupovali po mraku iz neke sklepane kućice, u šest po podne…“: Priča o kokoškama, nestašicama i nuždama

Ta priča vraća se u moj život – i na ovu stranicu, jer to ponekad izgleda neodvojivo? – mnogo češće nego što bih voleo, mnogo češće nego što zaslužujemo.

Baš kao i vanredna stanja, vanredni dani, vanredni meseci, vanredne godine i, dođavola, nimalo izvanredni ljudi…

Bila su ona najzlehudija vremena, bilo je redova, bonova, restrikcija i nestašica; hleb smo kupovali po mraku iz neke sklepane kućice, u šest po podne. Po mraku si učio da hodaš, i vrlo brzo umeo si da prepoznaješ njegove nijanse. (Možda nam zato tama posle više nikada nije bila strašna?)

Mama je jedina u porodici imala diplomu, i dan-danas kada odem na sajt Fakulteta političkih nauka, među svršenim studentima tamo stoji njeno ime (uz jedno neodoljivo “Mesto rođenja: Žarkovo”); imala je i posao u državnom preduzeću, ali te ’93. odjednom su takve stvari postale manje važne.

Sa strahom je kao sa virusima, prikradu se dok radite nešto potpuno drugo, jednog trenutka nisi svestan njihovog postojanja, već narednog je sve o čemu možeš i moraš da misliš.

(Dobro, neki bi rekli da to važi i za one prave ljubavi, ali hajde da budemo dorasli ozbiljnosti situacije…)

Te večeri, znam i gde sam sedeo i šta sam radio posle i kakav je bio ton razgovora koji su vodili njih dvoje; te noći u mami se probudio neki iskonski strah, valjda to žene na Balkanu (i drugde) nose u sebi, tamo gde im stoje i geni za hrabrost. Deo što previše često zafali nama koji smo glasniji i gluplji…

Narednog dana pokupila je prstenje i ogrlice, darove sa svadbe i krštenja, i sve ih prodala.

Broj rolni toalet papira koji će ostati po ostavama, špajzovima i iza klozetskih šolja onda kad sve ovo prođe i bude nam smešno – a proći će, pobogu, i smejaćemo se makar kiselo, makar na silu, makar sami sebi – predstavljati precizan rezultat naše bestidnosti

Već sutradan, u našem dvorištu počeo je da se nazire čudni objekat. Malo žice, nekoliko dasaka, komadi šperploče. Da, pravi pravcati kokošinjac, i jedan mahniti petao i glupave koke koje bi mrdale glavom i povremeno hodale po bašti, kljucajući ostatke osušenih smokvi i prerano uvenulog grožđa.

Nije to bio jedini poduhvat koji je porodično zlato obezbedilo: neki komšija, tri ulice od nas, imao je kravu, pa je čvrsta valuta, nošena notama i likom Klare Šuman, dovela i stabilan dotok dragocene tečnosti u maminu kuhinju.

Do kraja krize, do Deda Avrama i vremena kada su se turisti vratili, pa je i kuća koju smo imali na moru mogla da doprinese kućnom budžetu, nismo nikada više na spavanje otišli gladni.

Bilo je potrebno, dakle, samo da se probudi strah.

Razmišljao sam često o tome, kad god bi neko pomenuo “nestašicu” pažnja bi mi se rasula ka tim maminim kokoškama i jednom dalekom predgrađu; neke ti reči imaju ukus, miris i uplaćuju ti aranžmane za prošlost…

Pa zašto je onda i meni – kao i tolikom broju ljudi, a onima sa društvenih mreža pretežno – prvi impuls u krcatim marketima ovih dana bio da opsujem one koji su trpali brašna, šećera, ulja i toalet papira, ponašajući se kao da je apokalipsa već počela, i samo se čeka da sudija odsvira kraj, pa da nas bogovi sortiraju?

Zar nisu oni samo radili ono što je, u nedostatku bolje reči, prirodno? Na uvreženi strah od nepoznatog, od “samoizolacije” u narodu koji se ponosi druženjem, grljenjem i ljubljenjem, treba dodati i anksioznost, nemir i nervozu koju su svakog bogovetnog dana među zbunjene ljude unosile naše dramatis personae, predvođene onim tradicionalno najbolje uživljenim u ulogu.

Masovna psihoza tako i nastaje, kao kad neko gleda u nebo i onda pogledaš i ti; prvi koji je odjurio u radnju i natrpao kese bio je samo “nulti pacijent”, taj se pelcer primi brže nego naš nezvani gost iz Vuhana…

I to je sasvim u redu: možda će baš taj koji je pazario pola marketa ostati doma i neće zaraziti ni sebe ni druge; u tom slučaju, uživaj u svojih 30 jaja, druže, i neka ti je nazdravlje bogata kajgana…

Samo, gde počinje strah za sebe i porodicu, a gde prestaje solidarnost?

Postoji jasna razlika. Moja mama nikome – barem se nadam? – nije otela te proklete kokoške ispred nosa, i volim da mislim da bi sigurno poklonila ugojenu nosilju nekoj porodici koja isto tako ima malu decu.

Rvački zahvati i bildovanje mišića nad punim kolicima u ovdašnjim marketima uopšte nisu endemska pojava, panika je svetska i opšta, baš kao i pandemija, no da li je moglo biti malo manje užurbano, malo više empatično?

Zato će broj rolni toalet papira koji će ostati po ostavama, špajzovima i iza klozetskih šolja onda kad sve ovo prođe i bude nam smešno – a proći će, pobogu, i smejaćemo se makar kiselo, makar na silu, makar sami sebi – predstavljati precizan rezultat naše bestidnosti; a broj neiskorišćenih sapuna, otuđenih u ovim prvim danima ostatka naših života u vanrednom stanju, biće mera zaprljanosti svačijeg obraza.

A to, verujte čoveku koji je jednom davno gradio kokošinjac, nije nešto što se ikada zaboravlja.