Eto me na plaži, na Adi Bojani gde sam pre devet godina prvi put onako istinski kampovala. Baš tu sam otkrila svet iz kog mi se čini da nikad više nisam ni izašla, ili on nije izašao iz mene. Leto između kraja srednje škole i upisa na fakultet. Leto kad sam iz devojčice postala devojka ili možda ipak samo neka druga devojčica. Uvek sam se pitala, kad gusenica postane leptir, da li ona sebe i dalje vidi kao gusenicu?
Sada sam tu sa momkom, na našoj omiljenoj plaži, pravimo park za decu i odrasle. Mini rampu za skejt i zid za penjanje, pa ko šta voli ili ko će šta tek da zavoli. Kako ovde voda zimi nadilazi, svi objekti na plaži moraju svake godine na početku sezone da se sastave i na kraju da se rastave. Kao što ptice prave gnezda. Nekako je čudesno prisustvovati tom nastajanju svega, kao da si prvi put iza zavese na predstavi koju si stotinu puta gledao iz publike. Debla, oblice, panjevi i grede razbacani po pesku odjednom ustaju na noge i oživljavaju. Sad i mi zidamo, dajemo noge našoj ideji koja je, kao malo dete, jedva dočekala da se dokopa mora…
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD 25. MAJA. DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
Da li je među tih pet nepokolebljivih zemalja koje drže do morala i integriteta takmičenja Srbija? Heh, naravno da nije; naši su po običaju čekali da sve prođe, ne shvatajući da je nemanje stava najveći stav koji postoji.
Marko Prelević
U prevozu, u prodavnici, u banci, tu su ljudi koji napišu – pa dobro, makar se trude da napišu, nekad ne ide, teška su ta slova – „Studirala na kićovanu pa najebala“ na apel za pomoć, na vest da je jedna devojka nestala.
Marko Prelević
