Sneg je debelo okasnio, kao što i ja uvek kasnim, ali je jutros konačno došao. Zalepila sam čelo i nos za prozor i buljim kroz staklo kao da sam u onoj snežnoj kugli koju neko uporno trese.
U odsustvu snega, svi su krenuli da brkaju svoj red za izlazak na scenu, kao da se čitava šumska trupa pogubila. Biljke cvetaju iako ih niko nije prozvao, ježevi se bude iz hibernacije, zimska odeća je zakopana na dnu ormana a skijaši po cele dane proklinju ćelave staze. Kao da je sneg odgovoran za sve nas i kao da bi se bez njega sve raspalo. Otvorila sam prozor i pustila ga da uđe, onako kako puštam i mačora kad dolazi iz noćnog provoda. Čisto da mu poželim dobrodošlicu. Kad sam bila mala, mislila sam da neko s neba trese šećer u prahu kao što je to baka radila s krofnama. Izašla bih napolje i isplazila jezik ali sneg je bio samo sneg, nije ga bilo briga iako sam o njemu pisala sastave u školi. Suludo je to kako neko parče života zauvek ostane uramljeno u sliku školskog sastava.
Da li je među tih pet nepokolebljivih zemalja koje drže do morala i integriteta takmičenja Srbija? Heh, naravno da nije; naši su po običaju čekali da sve prođe, ne shvatajući da je nemanje stava najveći stav koji postoji.
Marko Prelević
U prevozu, u prodavnici, u banci, tu su ljudi koji napišu – pa dobro, makar se trude da napišu, nekad ne ide, teška su ta slova – „Studirala na kićovanu pa najebala“ na apel za pomoć, na vest da je jedna devojka nestala.
Marko Prelević
