Bio je mrkli mrak na putu od Lješa do Skadra – tek poneka pumpa i poneka radnjica sa suvenirima i lubenicama – kada smo je ugledali. Možda je i to bila uloga mraka, da Rozafu, tvrđavu nad gradom, nad rekom, učini još lepšom. Dan osvanu a ja Skadar, tmurno bi se ovde ubacio Vito Nikolić…
Pričao sam joj da sam, ima tome skoro dvadeset godina, prolazio istim ovim putem u nekom starom belom „mercedesu“. Vozio nas je tip iz Vrake, i kada smo bili na mestu odakle se najbolje vidi, na mešavini albanskog i srpskog počeo je da priča legendu o zidanju Skadra.
Bila je skoro istovetna onoj koju smo znali iz čitanki, samo sa dve umesto jedne žene, i sa nekim mračnim starcem umesto vile; sve ostalo, uključujući i tragični epilog, zvučalo je poznato. Nije to neobično, rekla je pomirljivo, ima tih univerzalnih tema o ljudskoj žrtvi i gradovima koji se ne mogu podići u svakoj kulturi.
Bilo je još dosta kilometara pred nama, pa smo pokušavali da ubijemo vreme prisećajući se stihova, i shvatili da nam ne ide. U redu, „Grad gradila tri brata rođena“, ali dalje smo ostali na ključnim rečima – trista majstora, Desimir i kinta koju nosi, on podviknu Rada neimara, ču li mene moja jetrvice – zbog čega je bilo nužno ponovo pročitati pesmu.
Naglas, kako drugačije.
Ceo esej pročitajte u štampanom izdanju Nedeljnika.
NASLOVNA STRANA NOVOG DVOBROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 07. AVGUSTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
