Najdugovečnija kolumna u Srbiji, „Fric i Dobrila“, započeta još u prošlom veku, polako se primiče svom kraju. U Nedeljniku će biti objavljene još samo tri kolumne, nakon čega će Fric i Dobrila ostati da žive u starim brojevima Nedeljnika, među fanovima, ali i u knjigama.
Bez brige, sve je u redu sa Naratorom, pardon autorom hit-kolumne Srđanom Valjarevićem, ali nije sve u redu sa bračnim parom kojeg smo upoznali u nekim drugim okolnostima i sa nekim drugim imenima. O tome, naravno, znaju redovni čitaoci dogodovština Dobrile, Frica, Mata, Kineza Lija, Poštara, Profesora i drugih koje je Narator, nekada i preko svoje volje, morao da opisuje.
U narednih petaestak dana, na sajtu Nedeljnika ćete moći da pročitate najbolje „arhivske“ kolumne, koje će vas podsetiti kako je izgledao život naših junaka nakon povratka u Srbiju i koji su se sve društveno-politički događaji kroz njih prelamali.
***
Friziranje budućnosti
Bio je petak, pola osam uveče, Mate je izašao iz kupatila i zakopčavao je šlic, onda je ušao u trpezariju i video je Frica kako sedi za stolom i gleda u zid. Pa je Mate prolazio pored Frica, krenuo je ka kuhinji, ali je na trenutak zastao, zagledao se u Fricovu glavu, tačnije buljio mu je u teme, gledao je pažljivo neko vreme, pa je produžio dalje. Onda je u kuhinji napravio dve kafe, poneo ih je nazad sa sobom, ali opet je zastao dok je prolazio pored Frica i gledao još malo u vrh glave, čak se i primakao da bi bolje video, pa je na kraju seo za veliki trpezarijski sto i spustio je šolje. I onda su tako u tišini Fric i Mate sedeli, pušili i pili svoje kafe i ćutali. Onda je tačno u osam neko prvo pozvonio, ali se odmah uhvatio za kvaku i ušao u stan. Bile su to komšije Kinez Li i Profesor filozofije, i smestili su se za sto u trpezariji. Mate je onda ustao, pa je otišao u kuhinju da napravi komšijama kafe, ali je opet zastao dok je prolazio pored Frica, tačnije iza njegovih leđa, zagledao se u Fricovo teme, pa je napravio grimasu i uzrikavio je očima i isplazio se, pokazivao je prstom ka Fricovom temenu, kreveljio se i gledao je ka Kinezu Liju i Profesoru filozofije, koji su ga videli, ali su se pravili da nisu. Onda se Mate vratio za sto sa šoljama i spustio ih je. I onda su u tišini njih četvorica sedeli, pušili i pili svako svoju kafu. Bilo je tačno pola devet uveče, kad je neko pozvonio, i odmah ušao u stan, i to pravo u trpezariju. Bilo je to Malo dete, koje je prišlo stolu, i izvuklo jednu stolicu, pa je i ono selo za sto, dok su ga ova četvorica posmatrala, u početku malo zbunjeni, ali nisu ni reč izgovorili. Malo dete je na sebi imalo majicu sa slikom Roberta Valzera i citatom ‘Kraj mi je poznat: u životu ću biti slatka, okruglasta nula’. Onda je Mate ustao i rekao: „Tebi mogu mleko da donesem.“ Pa je opet, dok je prolazio iza Fricovih leđa, napravio grimasu i plazio se i pokazivao prstom ka Fricovom temenu. Profesor filozofije i Kinez Li i Malo dete su ga videli, ali su se pravili da nisu. A Fric je mirno sedeo, pio je svoju kafu i pušio je cigaretu. Mate se onda vratio za sto sa šoljom mleka. Onda se Fric okrenuo ka Malom detetu i rekao: „Izvini, ali moram nešto da te pitam, šta tebe toliko tera da izađeš iz kuće i odeš od svojih roditelja i da dođeš kod nas?“ Malo dete je ćutalo. Onda je Fric rekao: „Nemoj samo da misliš da nisi dobrodošao, naprotiv, ali me ovo mnogo zanima?“ Malo dete je i dalje ćutalo. Onda je Profesor filozofije rekao: „To je jako zanimljivo pitanje.“ Onda je Kinez Li rekao: „Da nije neko nezadovoljstvo u pitanju?“ Onda je Profesor filozofije rekao: „Ili je samo radoznalost, ili možda želja za promenom?“ Malo dete je pilo mleko i uporno ćutalo. Onda je Fric pitao: „Mene više plaši mogućnost da ti je ovde, sa nama, lepo i prijatno?“ Onda je Profesor filozofije rekao: „Ne bih da filozofiram, ali ako je to činjenica, a u mom slučaju jeste, onda postoji razlog, jer u mom slučaju to je samoća.“ Onda je Kinez Li rekao: „Ne bih ni ja da filozofiram, ali u mom slučaju je odmor od posla u kineskom restoranu.“ Malo dete je i dalje pilo mleko i ćutalo. Onda je Fric rekao: „Ne bih da zvučim negativno, ali ako u tim godinama iskazuješ nezadovoljstvo bekstvom od stvarnosti, plašim se da to neće izaći na dobro?“ Onda je Profesor filozofije rekao: „Tačno, slažem se, ponekad je bolje istrpeti i u sebi savladati tegobe, i tu biti bolji.“ Onda je Kinez Li rekao: „Ja se tu delimično slažem, ponekad je ipak jedino rešenje pobeći, nakon što istrpiš dovoljno.“ Onda je Profesor filozofije rekao: „Ja ne mislim tako, ponekad je važno prearanžirati ono što se nauči trpljenjem sredine u kojoj si, pa iz toga izvući nešto pozitivno i novo.“ Onda je Kinez Li rekao: „Pa zar nije bolje ipak videti i upoznati nešto drugačije?“ Onda je Profesor filozofije rekao: „Da, ali prvo se ipak mora steći neko znanje.“ Onda je Fric rekao: „A da vas dvojica ipak malo prestanete sa tupljenjem, pošto ovde na delu imamo dva konkretna slučaja.“ Onda je Kinez Li rekao: „Koja dva?“ Onda je Fric pokazao rukom ka Mati, pa je rekao: „Ovaj magarac je prvi slučaj, on se tako razvijao kao dete bežanjem, ali je negde stao i sad se oduševljava time što sam ja počeo da ćelavim na temenu.“ Pa je onda Fric pokazao rukom na Malo dete: „A ovaj mali ovde vam je drugi slučaj, taj je zagledan u svoju nevolju, ne vidi budućnost jer možda je realno i nema, ne može ni glavu da digne zbog toga.“ Tu je onda Mate rekao: „Ja se ne stidim, priznajem, oduševljava me ta tvoja nova frizura.“ Onda je Fric rekao: „Ma i mene, da budem iskren, preko noći sam počeo da furam ovu frizuru, takozvanu ‘vatikanku’, kaži kako mi stoji?“ Onda je Profesor rekao: „Fenomenalno, ja to nikad ne bih menjao.“ Onda je Kinez Li rekao: „Ni ja, zaista, predivno.“ Onda je Malo dete reklo: „Kako vam je tako odjednom nestala briga za moju sudbinu i budućnost?“ Onda je Kinez Li rekao: „Meni odmah, čim mi neko skrene pažnju na neku budalaštinu, i koga je onda briga za budućnost dece kad ovaj fura ‘vatikanku’.“
