Srbija se nalazi na pragu značajne ekonomske i energetske transformacije usvajanjem zakona o oporezivanju emisija gasova sa efektom staklene bašte, a u kontekstu „zelene tranzicije“ odnosno postepenog napuštanja fosilnih goriva.
Prema detaljnoj analizi Ljube Maćića, specijalnog savetnika u Ekonomskom institutu, koju je objavila Energija Balkana, najveći teret ove tranzicije pašće na Elektroprivredu Srbije, ključnog proizvođača električne energije u zemlji.
Domaći porez – trošak od 100 miliona evra
Novi zakonski okvir, čija se primena planira od 2026. godine, uvodi takozvanu „karbon taksu“. Početna cena biće postavljena na četiri evra po toni emitovanog ugljen dioksida.
Iako se ova cifra čini simboličnom u poređenju sa cenom u sistemu Evropske unije, koja se kreće oko 80 evra, za EPS ona predstavlja značajan finansijski izdatak, ocenjuje Maćić .
Njegova računica kaže da će ovaj porez EPS koštati oko 100 miliona evra godišnje.
Da bi se ublažio ovaj udar i podstakla ulaganja u čistije tehnologije, zakon predviđa poreski kredit od najmanje 20 odsto za sredstva koja kompanija investira u smanjenje emisija.
Ipak, Maćić upozorava na potencijalnu slabost sistema, jer će se prikupljena sredstva slivati u opšti budžet umesto u namenski fond za dekarbonizaciju, što ne garantuje da će novac biti iskorišćen za tu svrhu.
Visoka cena EU modela i rizik za poslovanje
Ključni problem na koji Ljubo Maćić ukazuje jeste ekonomski rizik predloga Evropske unije i Sekretarijata Energetske zajednice da Srbija u potpunosti uskladi cene emisija sa onima u EU.
On objašnjava da je komunikacija počela sredinom 2023. godine sa predlogom da se u regionu uvede sistem trgovine emisijama (ETS) sa cenama identičnim onima u EU, kako bi se izbegao trošak prekogranične takse (CBAM).
Međutim, Srbija ( a potom i druge države regiona) je takav predlog odmah ocenila kao „neostvariv i neprihvatljiv“.
Analiza je pokazala da bi takav scenario bio ekonomski katastrofalan. Pri ceni od 100 evra po toni, godišnji trošak za EPS skočio bi na neverovatne 2,2 milijarde evra, što bi neminovno ugrozilo finansijsku stabilnost samog EPS-a i sigurnost snabdevanja cele zemlje.
Takav pristup je, prema njegovim rečima, „daleko od svake realnosti, a krajnje je neodgovorna i pomisao da bi iko u tako brz proces mogao da krene“.
Nacionalna taksa kao početni model dekarbonizacije
Nakon što je Srbija, zajedno sa drugim zemljama regiona, odbila prvobitni predlog i insistirala na izradi studije o proceni uticaja, došlo je do promene stava. Ministarski savet Energetske zajednice je na kraju dozvolio svakoj članici da izabere sopstveni, preferirani model za uvođenje cene emisije ugljenika.
Vlada Srbije se opredelila za uvođenje karbon takse, što je jednostavniji, kontrolisaniji i brže sprovodiv mehanizam za početnu fazu tranzicije.
Ipak, Maćić kritikuje pristup EU, koja zahteva praćenje sopstvene klimatske politike, ali ne nudi adekvatnu finansijsku podršku i mehanizme solidarnosti kakvi postoje za siromašnije članice Unije, a koji su neophodni za ovako skupu tranziciju.
