Dugo umiranje Slavka Ćuruvije: Odgovor Ljiljane Smajlović Branki Prpi

Ne umem do kraja da proniknem u čudovišne razloge zbog kojih me Branka Prpa iznebuha optužuje za monstruozna dela, ali pamtim da sam kao glavna urednica Politike dva puta izazvala njen bes.

Prvi put sredinom prošle decenije, kada je bila ogorčena što je Politika dozvolila talentovanoj mladoj glumici Jeleni Ćuruviji da u opširnom intervjuu za naš list progovori i o svom ocu Slavku. Jelena i njen brat Rade bili su ozlojeđeni što je srpska štampa godinama predstavljala Branku kao „suprugu“, „nevenčanu suprugu“ ili čak „udovicu“ njihovog oca. Smatrali su da to nije fer prema njihovoj porodici, dok je Branka, naprotiv, smatrala da sam tu Jeleninu primedbu morala da cenzurišem. Iz prijateljstva prema njoj, ali i respekta prema njenoj ulozi žrtve, zbog koje ona ne sme biti podložna nikakvoj javnoj kritici.

Zauvek sam joj se zamerila kada je Politika pre nekoliko godina na Pogledima objavila tekst Ištvana Kaića „Treći metak Branke Prpe“. Branka je negirala da je, samo dva meseca posle Slavkovog ubistva, tužila Slavkovu decu za Slavkovu celokupnu imovinu („Deca su bila ta koja su sudski htela da mi oduzmu stan koji je bio u mom vlasništvu“). Prisilila me je da javno dokažem da je lagala i da je Prvi osnovni sud u Beogradu presudio u korist dece (pescanik.net/odgovor-branki-prpi).

To je moj smrtni greh kada je Branka Prpa u pitanju. Sve to ide u rok uredničke službe, a na mestu glavne urednice Politike stekla sam i opasnije neprijatelje od Branke Prpe. Smenjivali su me i slali mi otkaze na kućnu adresu, ali moram reći da je Branka prvi nezadovoljni čitalac koji me je optužio za ubistvo.

Nadam se da će mi čitaoci oprostiti možda neuspelu metaforu, ali meni se čini da je ona ta koja sada po drugi put ubija Slavka Ćuruviju. Zar šteta koju nanosi svom tragično stradalom partneru, predstavljajući ga kao izdajničku kreaturu koju je vrh Državne bezbednosti likvidirao po državnom zadatku, nije veća od slatke osvete nada mnom? Srce mi se steglo kada sam u jednom od beogradskih listova koji su preneli njene lažljive tvrdnje o Slavkovom predlogu Amerikancima da protiv Miloševića podignu hašku optužnicu pročitala komentare tipa: Ruke se pozlatile onom ko je pucao, izdajnik srpskog naroda! Ili: Žao mi je što su operativci osuđeni, a trebalo ih je nagraditi.

Da se razumemo, za to nije Branka kriva. Ali ona je zaista enigma umotana u zagonetku, za mene nerešivu. Istoričarka kojoj naviru sve preciznija i detaljnija sećanja, što više vremena protiče i što je više mrtvih svedoka. Istoričarka koja ne zna razliku između „zvaničnika Stejt departmenta“ i službenika Džordža Sorosa, sa kojim je večerala? I kako sada da u pomoć pozovem prerano umrlog Slavkovog brata Jovu, koji se pre devet godina usprotivio kampanji koju je NUNS poveo protiv predloga Udruženja novinara Srbije da jedna beogradska ulica ponese Slavkovo ime („Zahvalan sam Ljiljani Smajlović“, Danas od 16. maja 2010) i napisao:

„Zahvalan sam Ljiljani Smajlović što je bila uz Slavka Ćuruviju do poslednjeg momenta, što ga i danas brani od pokušaja ‘prijatelja’ i ‘prijateljica’, ‘kolega’ i ‘koleginica’ da mu i mrtvom poture da je tražio bombardovanje. Svedok je da Slavko Ćuruvija u Americi nikada nije tražio bombardovanje Srbije. Dragocen svedok!

Zahvalan sam Ljiljani Smajlović što je smogla snage i hrabrosti da, pod bombama i snajperima režima Miloševića, održi poslednji govor mom ubijenom bratu.“

A evo šta sam tada rekla:

„Na dan kada je napadnuta Jugoslavija, Slavko Ćuruvija održao je poslednji redakcijski sastanak Evropljanina i Dnevnog telegrafa. Uvek ću pamtiti dve stvari koje je tada rekao. Prva je bila da neće praviti novine za cenzore, a druga, da je agresija NATO na Jugoslaviju nezakonita, nelegitimna i nemoralna.

Slavko Ćuruvija je bio odličan novinar koji je htio da pravi novine za evropsku Srbiju, iako je u prvom broju Evropljanina napisao da Evropa jeste ponekad odvratna, i da je svaki Evropljanin barem jednom u životu antievropejac.

Bilo je časno raditi u Evropljaninu sa Slavkom Ćuruvijom. Bio je odvažan, hrabar čovek, za razliku od ovih što su ga mučki ubili, sa leđa, i od ovih što su ga mučki bombardovali, sa neba.“

Šta sam ja to tako loše rekla tog strašnog dana kada smo sahranjivali Slavka, koji je samo želeo da pravi novine u kojim će objavljivati i ono što se drugima neće svideti? Šta je tu loše? Zašto mi Branka Prpa sada zamera da sam NATO nazvala zlikovcima, i zašto danas brani NATO od Slavka Ćuruvije?