Idealno-tipska projekcija neposredno pred dolazak SNS na vlast zasnivala se na političkom sistemu Srbije sa dve velike partije desnog (SNS) i levog (DS) centra i nekoliko takozvanih kontrolnih partija (SPS, G17 Plus, DSS, LDP…), sa kojima bi neka od te dve velike partije pravila koaliciju. Ostavljena je bila mogućnost i za „svadbu slonova“ – veliku koaliciju DS i SNS ako situacija to zahteva. Bilo je najbitnije da su dve velike partije obezbeđivale dvotrećinski konsenzus za EU. Ali svi koji su gledali bilo koji film iz franšize „Park iz doba jure“ znaju na šta može da izađe kad se igraš sa DNK. Ovoga puta političkim DNK.
Eh, taj konsenzus. Pa, ne reče Ana u Briselu kako ga je bilo onomad, kad ti nisi bila u naprednjacima, a sada ga nema kad si ti tu kao proevropski kadar? Sa ubrzanim procesom rešešeljizacije Srbije i partije, i Ane, sa putinizacijom medijskog prostora uz istovremeno antizapadni narativ, čak na momente sa elementima reaktivne histerije (resantiman devedesetih), SNS nije mogla da zadrži svoju izvornu evropsku agendu, dok je u opoziciji nestala velika proevropska partija koja bi Briselu mogla da se predstavi kao realna alternativa Vučićevoj reakcionarnoj opciji.
Da je Srbija održala evropski konsenzus, onda ne bismo imali ovakvu Srbiju čija je metafora šatorsko naselje između Skupštine i Predsedništva Srbije koje je za Vučića simbol slobode i otpora Srbije – „galsko selo“ u zemlji koja za razliku od Asteriksovih Gala nema čarobni napitak. Takozvani Ćacilend može svašta da bude, ali ne može i naftna bušotina.
Ana Brnabić je delimično u pravu kad u Briselu kaže da „Srbija nema nešto što su Slovenija i Mađarska imale, a to je nacionalni konsenzus da želimo da budemo u EU“. Imala je to Srbija dok je SNS bila zaista za EU. A sad je tačno da nema taj konsenzus. Pa i šefica Evropske komisije Ursula fon der Lajen prilikom poslednje posete Beogradu kaže da je pravo vreme da Srbija krene ka EU. Što znači da nije išla, da je krenula pa stala, stajala u mestu ili čak nazadovala.
Ana Brnabić pojašnjava da taj nacionalni konsenzus za EU u Srbiji mora da bude „istinski“ i da to treba da bude cilj bez obzira ko je na vlasti. Pa dve trećine partija su programski za EU, što znači da podsvesno Brnabić naglašava da to nije „istinski“, najpre valjda kod SNS kao najveće partije, a ono „bez obzira ko je na vlasti“, valjda podrazumeva i mogućnost da SNS nije na vlasti, što za jednu partiju revolucionarnog karaktera koja mora da pobedi svuda i na svim nivoima, teško da je zamisliva opcija.
Naprednjaci, kako kaže Vučić, Srbiju (znači vlast) ne daju nikome. Tek ne na tacni. Poruke tog tipa s jakom intonacijom uputio je Vučić pre neki dan sa predizbornog skupa u selu Jaša Tomić u opštini Sečanj. Vučić je odatle ukazao da se otkrilo da se dosta ljudi iz Hrvatske uključilo u pokušaj rušenja Srbije, pa bi faktički onaj konsenzus o kome Brnabić govori u Briselu trebalo da se pravi sa onima koji sa Hrvatima, odnosno ustašama, ruše Srbiju.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 27. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
