Dijana Hrka za Nedeljnik o prekidu štrajka glađu: „Dobila sam pismo od dvoje dece i razmišljala šta pametno da uradim“

Dan nakon što je prekinula štrajk, Dijana Hrka objašnjava za Nedeljnik šta je presudno uticalo da prekine štrajk glađu, kada joj je bilo najteže, šta je prvo pojela i kako nastavlja svoju borbu.

Odlučila je da ostane u šatoru, ispred Skupštine Srbije i da nastavi svoju borbu za ispunjenje zahteva.

POJELA SAM KOCKICU MESA

Kada smo je pitali kako je provela noć, odgovorila je da je „bila neka čudna energija, zaspala sam oko dva ujutru, a probudila se oko 10 časova“.

Jutros, u utorak, osećala se, kako kaže, „malo malaksalo“.

„Nije toliko strašno. Mada ja nikad ne pokazujem da mi je loše. Gledam da budem uvek i da izgledam dobro, da ljudi ne osete da je meni loše, jer oni se onda snužde. Ja ne želim da oni budu tužni. Smejem se, iako mi nije do smeha“, ispričala je.

U trenutku razgovora, rekla je da „nije imala osećaj za glad“.

„Pojela sam sinoć jednu kockicu mesa, baš malu kockicu. Danas sam jela žito. Bila je slava devojkama, pa sam uzela žito. Konkretnu hranu još nisam jela od jutros“, ispričala je Hrka.

Zbog toga što joj cirkulkacija ne radi, kako je objasnila, njoj je malo više hladno.

„Nisam jela, nisam se kretala. Malo me boli dok se krećem. Sad to treba sve da se popravi i ponovo ispočetka. Malo me glava boli, ali je verovatno i zbog vremena. Nagle su promene“, obrazložila je.

UTICAJ DVA SVEŠTENIKA

Na njenu odluku da prekine štrajk glađu je, kaže, uticao razgovor sa dva sveštenika.

Shvatila je da „može mnogo više da uradi živa“.

„Objasnili su da sam potrebna mom narodu živa i da je to misija koju ja mogu da dovedem do kraja. Svi su mi to rekli, ne samo sveštenici. I deca sa tim pismima, zdravstveni radnici, studenti“, rekla je Hrka u razgovoru za Nedeljnik.

Dodala je da je posle razgovara sa sveštenikom, legla u krevet i razmišljala je ko joj je šta rekao.

„PISMA DECE: MAJKA, TREBATE NAM“

“Bila su ta silna pisma, gde me je jedno dete baš onako ganulo. U stvari dva. Brat i sestra od 10, i jedan dečak od 12 godina. Ganulo me što su rekli ’majka, trebate nam živi’“, ispričala je ona.

Hrka je dodala da je to bilo „jako emotivno“.

„I onda sam razmišljala šta je pametno da uradim. Shvatila sam, trebam svom detetu živa, da bih, prvenstveno, svoje dete zaštitila zbog svega ovoga što se dešava – i meni, i njemu“, rekla je ona.

Shvatila je zapravo da „ima veću ulogu ako je živa“ i da „može narodu da pomogne“.

„Razmišljala sam, ako se razbolim, moje dete mene treba sutra da čuva i pazi. Znači, pravim svom detetu problem. Onda sam rekla, bolje da ja prestanem kad već mogu, nego da doživi možda moje dete neku tragediju… Da mora sutra da me pazi, čuva… Nisam to želela“ ispričala je Hrka.

NISU MOGLI DA MI PRONAĐU VENU ZBOG HLADNOĆE

Najteže je bilo prethodne srede kada se njeno stanje pogoršalo i kada je morala u bolnicu. Tada je prvi put primila infuziju. Međutim, nije pristajala da ostane u bolnici, već se vratilla u šator kod Skupštine.

„Lekari nisu mogli da mi pronađu vene, jer su joj ruke bile hladne, pa su morali sat vremena da ih zagrevaju“, rekla je Hrka.

Ona je za Nedeljnik dodala da nije imala neke veće promene u organizmu.

„To je baš čudno da nisam imala, hvala Bogu, ni otkazivanje bubrega, ni problema sa srcem, bilo šta od toga. Jesu mi naticale noge i ruke, to ste i videli, ali mislim da mi je to od sedenja, jer nisam se kretala, pa se voda zadržavala. Malo sam bila malaksala i boleli su me mišići – organizam crpi ono što ima. Ja sam neko ko je hiperaktivan, ja nisam neko ko je navikao da sedi i da je u mestu. Onda mi je to malo teže padalo“, pojasnila je.

SPREMANJE GULAŠA

Šatori pokraj puta prekriveni su transparentima. „Pravda za Hrku“ i „Dosta je bilo“ neke su od poruka koje su na njima istaknute, a na jednom šatoru stoji i natpis kojim se pozivaju ljudi da ostave potpis podrške za Dijanu Hrku.

Njen šator nije usamljen. Uz nju su ratni vetrani i zborovi građana iz različitih krajeva Beograda.

U utorak je atmosfera drugačija nego prethodnih dana.

Oko šatora se širio miris gulaša koji je Hrka spremala sa drugim ženama – građankama koje je svakodnevno obilaze.

„Devojke su odlične. Danas i kuvamo, imamo čaj, kafe, svašto nešto. Ja nisam dolazila danima ispred njihovih šatora, nisam mogla da hodam. Sad se malo više družimo“, ispričala je.

U danu kad je odlučila da prekine štrajk glađu, mnogo ju je ljudi posetilo, između ostalog iz Novi Sada, Paraćina.

“Ja ne znam odakle juče ljudi nije bilo. Najmanje je bilo Beograđana. Žao mi je što Beograd spava. Ja ne znam šta treba Beogradu da se desi, da bi se on probudio. Ovo nije samo moja borba, da se razumemo, nego borba svih nas“, poručila je Hrka.

„MOJE OKRUŽENJE NEĆE ZNATI MOJE PLANOVE“

Upitana o tome kako će dalje realizovati svoju borbu, Dijana Hrka je rekla da svoje planove više nigde neće iznositi.

„Okruženje oko mene čak neće znati planove. Sad ću skroz da suzim broj ljudi oko sebe sa informacijama. Ne da ih sklonim, ne mislim to, nego jednostavno neću deliti više informacije sa ljudima sa kojima sam do sada delila. Svela sam ljude na minimum sad. Postoji razlog za to. A sa studentima treba da se vidim, da sarađujemo, pričamo. Počeli smo već polako da pričamo, ali ja ne bih više ništa u javnost delila. Opekla sam se“, poručila je Hrka.

Dijana Hrka je majka Stefana Hrke, stradalog u padu nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu.

Nakon što se mesecima unazad rame uz rame borila sa studentima i građanima, dolazeći na njihove proteste, na kojima se neretko i obraćala okupljenima, odlučila je da 2. novembra započne štrajk glađu ispred Skupštine.

Zahtevi sa kojima je ušla u ovu borbu su utvrđivanje odgovornosti za stradanje njenog sina i drugih 15 žrtava u novosadskoj tragediji, raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora i puštanje protivpravno pritvorenih studenata.