Dan nezavisnosti: Države su kao roditelji, volite ih čak i kad nisu bili dobri prema vama

Trinaestog jula 1878. Srbija je postala 24. međunarodno priznata zemlja, i od tada je verovatno jedina koja ne slavi svoj dan nezavisnosti, a i jedna od retkih koja se u „klubu 24“ nije zadržala nigde osim u sportu.

Što se tiče samog datuma, pretpostavljam da nas zbunjuje naštelovani ustanak u Crnoj Gori ili njihova obnova državnosti, koja je tako postala i naša, ali mislim da sve to nema veze sa odsustvom samopoštovanja, koje nas dovodi do toga da naši političari optužuju građane da rade protiv države.

To je jedan vrhunski bezobrazluk, pošto su države kao roditelji, volite ih čak i kad nisu bili dobri prema vama. A i nije lepo da vam bilo ko kaže da ne volite mamu.

I zato na tu temu mogu samo da se pozovem na Vladimira Kostića koji se poziva na Noama Čomskog, koji se poziva na priču o kralju Ahavu u kojoj se kao stepen autoritativnosti jednog društva navodi kad vlast počne da ljude koji kritikuju njene delove optužuje da su protiv celog društva.

Naši političari optužuju građane da rade protiv države. To je jedan vrhunski bezobrazluk, pošto su države kao roditelji, volite ih čak i kad nisu bili dobri prema vama. A i nije lepo da vam bilo ko kaže da ne volite mamu

Imate sve to fenomenalno poslagano kod predsednika SANU (strana 32, letnji dvobroj Nedeljnika) pri čemu bih ja dodao samo jedno kontrapitanje: „A zašto ste vi mrzitelji Izrailja?“ Mislim da je to lagano mogao prorok Ilija da pita kralja Ahava, baš kao što bismo mi mogli političare koji su nas u poslednjih 30 godina doveli dovde.

Jer, prema podacima CIA World Factbook, od 24 nacije na svetu naša država se danas nalazi na 24. mestu samo po prosečnoj starosti. Ostali podaci su zastrašujući: mi smo 220. zemlja po rastu stanovnika, po natalitetu 207, po mortalitetu 7, po emigraciji 97, po prosečnom životnom veku 98, po fertilitetu 208, po izdvajanjima za zdravstvo u odnosu na BDP 21, po neuhranjenoj deci ispod pet godina 114, po izdvajanjima za obrazovanje 115, po nezaposlenosti za mlade 31.

Što se tiče ekonomskih podataka, naš bruto društveni proizvod je (meren paritetom kupovne moći) 82. od svih zemalja, po rastu BDP-a u periodu 2015–2017. smo na 158. mestu, po ušteđevini 134, po rastu industrijske proizvodnje 78, po radno sposobnom stanovništvu 106, po nezaposlenosti 170, po Gini indexu porodičnog dohotka 76, po taksama i ostalim prihodima 30, po odnosu suficita i deficita u budžetu 43, po javnom dugu 70, po inflaciji (potrošačke cene) 133, po izvozu 74, po uvozu 77, po rezervama strane valute i zlata 70, po dugu 81, po proizvodnji električne energije 59, po energiji iz obnovljivih izvora 167, po emitovanju karbon-dioksida 60…

Srbija je 52. u svetu po broju fiksnih telefonskih linija, 94. po broju mobilnih telefona, a 77. po korisnicima interneta (67,1 procenat populacije). Po aerodromima Srbija je na 128. mestu, po železničkoj pruzi 53, po putevima 78, po rečnom saobraćaju 80. Po izdvajanju za vojsku 85.

Prema analizi US News and Report, Srbija je na 77. mestu po kvalitetu života od 80 analiziranih zemalja, a u toj analizi naše državljanstvo je 52, kulturni uticaj 75, preduzetništvo 58, nasleđe 63, otvorenost za biznis 67, vojna i ostala moć 52…

Po indeksu ljudskog razvoja, prema podacima UN, Srbija je 59. od 179 zemalja, po ekonomskim slobodama 98. od 179 zemalja, po indeksu korupcije 86. od 182 zemlje, po sreći 58, po slobodama medija 76. zemlja na svetu.

Dakle, ne živimo u najboljoj zemlji na svetu. Niti u bilo kakvom zlatnom dobu. Kada na to dodamo, ono što svi znamo, da su nam prosečne plate među najnižima u Evropi, kao i životni standard, onda se postavlja pitanje – ko je odgovoran za to stanje?

Za razliku od države, Novak Ðoković je prvi teniser sveta, Nikola Jokić prvi centar sveta, Željko Obradović prvi trener Evrope… Ponosni smo na Nikolu Teslu, Pupina, Pekića i Crnjanskog, Kiša, sve te velikane koji su uspeli uprkos državi, a ne zahvaljujući njoj.

I zato kao zemlja velikih i sposobnih pojedinaca treba konačno da se organizujemo tako da se država povuče iz svega, da postane ono što je svuda u modernom svetu: porez i pravosuđe, a da talentovanim pojedincima prepusti sve ostalo…

Uostalom, u ovih 140 godina mi smo sve svoje velike pobede izgubili za političkim stolom, čak smo i pobede u dva svetska rata uspeli da bacimo kroz prozor…

I onda s pravom svi možemo da postavimo pitanje: Ko je, zapravo, ovde protiv Izrailja? I kako da nas izvuku ljudi koji ne znaju ni kada nam je Dan nezavisnosti…