„Hm“, „uh“, „kao“, „znaš“… Većina nas ih izgovara gotovo nesvesno. To su takozvane reči za popunjavanje (ili kako ih mi znamo poštapalice) — zvuci, reči ili kratke fraze koje koristimo da popunimo tišinu kada zastanemo da razmislimo šta ćemo sledeće reći. Retko ko zaista broji koliko ih koristi u jednoj rečenici — osim možda sada, dok ovo čitate.
Postoji čak i aktuelni trend na TikToku u kojem kreatori sadržaja pokušavaju da govore jedan do tri minuta bez ijedne reči za popunjavanje. „Teško nam je da ostanemo u sadašnjem trenutku i govorimo slobodno, bez stalnog popunjavanja pauza“, rekla je u jednom od tih videa Aleja Hačins.
Pauziranje je jedan od saveta koji se često daju ljudima koji žele da izbace ove reči iz svog govora. Drugi predlozi uključuju duboko disanje ili to da govor započnemo tek kada smo u potpunosti formulisali misao. Ali da li zaista treba da se trudimo da ih u potpunosti izbacimo? I čemu one uopšte služe?
Jedan stručnjak upozorava da opsesivno nastojanje da izbegnemo reči za popunjavanje može, paradoksalno, učiniti našu komunikaciju lošijom, piše CNN.
Odakle dolaze?
Ako ste ikada razgovarali sa ljudima iz različitih krajeva ili proveli vreme na društvenim mrežama, verovatno ste primetili da se reči za popunjavanje razlikuju od sredine do sredine. Klasičan primer je takozvani „akcenat devojke iz doline“, prepoznatljiv po učestaloj upotrebi reči poput „kao“, „totalno“ i „šta god“. Njegova savremena varijanta, često nazvana „glas TikToka“ ili govor influensera, obiluje izrazima poput „znaš“ i „vibracija“.
Iako svi znamo da ljudi govore različito, pitanje je — zašto?
„Reči za popunjavanje su deo vašeg mentalnog rečnika, čak i zvuci poput ‘hm’ ili ‘uh’“, objašnjava dr Ajdan Blank, vanredni profesor psihologije i lingvistike na Univerzitetu Kalifornije u Los Anđelesu. Iako ih ne doživljavamo uvek kao prave reči, naš um ih tako obrađuje.
Zato, kaže Blank, svako od nas najčešće koristi onu reč za popunjavanje koja mu je najpoznatija i najlakše dostupna. Na širem, društvenom nivou, to dovodi do regionalnih ili generacijskih obrazaca govora. „Način na koji koristimo jezik menja se od govornika do govornika. Mi oponašamo jedni druge jer želimo da komuniciramo — a jezičke navike igraju ogromnu ulogu u tome“, kaže on.
Zašto ih uopšte koristimo?
Jezik ima dva osnovna cilja: da prenese informaciju i da ta informacija bude shvaćena — bilo racionalno ili emocionalno. Govor je najbrži i najefikasniji način da se to postigne, ali zahteva ritam.
„U svakom razgovoru postoje prirodne pauze, a reči za popunjavanje često služe da taj ritam održe“, objašnjava dr Anđela Korbo, profesorka i šefica katedre za komunikacijske studije na Univerzitetu Videner u Pensilvaniji. „One signaliziraju sagovorniku da razmišljate i da je on uključen u proces — da razgovor nije prekinut.“
U društvu koje ne voli tišinu, pauze često izazivaju nelagodu. Ko se nije našao u situaciji da tokom kratkog zatišja u telefonskom razgovoru čuje: „Halo? Jesi li tu?“ Reči za popunjavanje često zamenjuju rečenicu: Treba mi trenutak da sredim misli — ali na društveno prihvatljiviji način.
Kada ih izbegavati — a kada su poželjne?
U profesionalnim situacijama — tokom prezentacija, intervjua, sudskih nastupa ili obraćanja medijima — prekomerna upotreba reči za popunjavanje može delovati kao znak nepripremljenosti. Zato je vežbanje ključno.
„Ako nastupate pred publikom ili kamerama, želite što više jasnoće i uglađenosti“, kaže dr Korbo. „To znači da ćete se svesno truditi da ih smanjite.“
Međutim, profesionalni kontekst ne znači potpunu sterilnost. „Kao predavač, želim da delujem kompetentno i pripremljeno, ali istovremeno želim interakciju“, kaže Korbo. „Ponekad ću namerno napraviti pauzu ili upotrebiti ‘kao’ ili ‘tako’ da bih dodatno uključio publiku.“
Ključ je, naglašava ona, u ravnoteži — između jasnoće i autentičnosti. Potpuno eliminisanje reči za popunjavanje može učiniti da zvučimo veštački ili „robotski“.
Kako da znate kada su u redu?
Stručnjaci predlažu da sebi postavite tri pitanja:
Ko je moja publika?
Ako vam ljudi već veruju i žele opušten razgovor — nema potrebe za savršenom elokvencijom.
Koje poruke želim da prenesem?
Ako unapred znate koje su tri ključne stvari koje želite da kažete, govorićete sigurnije i prirodno ćete koristiti manje reči za popunjavanje.
Da li zaista slušam sagovornika?
Ponekad ih koristimo jer nismo potpuno sigurni šta je druga osoba rekla. Aktivno slušanje — uz mentalne ili pisane beleške — pomaže da odgovor bude promišljen i jasan.
U razgovorima sa bliskim ljudima ne morate biti uglađeni. Ali kada želite da ostavite intelektualni ili profesionalni utisak, kaže Korbo, važno je da vaša reakcija bude svesna i sadržajna.
Reči za popunjavanje nisu greška — one su deo ljudskog govora. Problem nastaje tek kada počnu da zamenjuju jasnu misao ili da prikrivaju nesigurnost. Umesto da ih po svaku cenu izbacujete, korisnije je da naučite kada vam pomažu, a kada odmažu.
Ponekad je „hm“ samo znak da razmišljate. A razmišljanje — ipak — nije loša stvar.
Tagovi
