Zamoljen da kao disciplinovani čitalac ovaj tekst napišem u povodu vašeg jubileja, uronjen u našu pervertiranu „naviknutost“ na svakodnevicu, ne uspevam da se setim nijedne zanimljive ili izazovne teme.
Dan je kao i svaki drugi, mada nešto topliji: ponovo se hapse studenti (samo sada na desetine njih), jedan grad neće da finansira Sterijino pozorje zbog koga je bar tokom jedne nedelje u godini bio prestonica zemlje… i tako, ništa posebno.
Čak osećam i gorak ukus promašene teme jer spajam nespojivo: hapšenja studenata i Pozorje. A opet, pitam se da li su ova dva događaja, u osvit najavljenog gušenja Univerziteta, zaista nepovezana ili…?
Nisam siguran šta je grotesknije: sama ideja garote za Univerzitet (eto nam prilike da se rešimo Dositeja Obradovića, krivog za krijumčarenje prosvetiteljstva u Srbiju (to kvari mladež), ali i samog Đorđa Petrovića koji ga je pozvao i čiji je duh odolevao jataganima, ali da ga vidim majci, da odoli našem sa lanca puštenom prostakluku), ili su još strašniji glasnici, oni slučajni ljudi iz vlasti koji presudu Univerzitetu ruminiraju do nivoa sladostrašća.
Učestvujući u izgradnji nove realnosti (naravno, bolje od svega što do sada znamo), rasentimentalisani činjenicom da su konačno u posedu svog davnog mračnog predmeta želje, tj. privilegije da kažnjavaju, uz prozodiju koju pokušavaju da oponašaju od jedne druge osobe koju, srećom, mogu i sami svakodnevno da slušaju tokom redovnih i vanrednih obraćanja, a sve u nameri da iskažu smirenost i neustrašivost izvršioca kazne.
A propos, kroz nekoliko političkih ciklusa sa čuđenjem konstatujem kako slepi poslušnici različitih vođa s vremenom počinju da govore i čak grimasiraju poput njih (znači li to da smo sredina posebno talentovanih imitatora?).
Obraćajući se Univerzitetu, oni koji danas žele da ga poprave do njegovog iščeznuća izgovaraju, e sad ne mogu da se setim da li su to originalno njihove ili za ovu priliku pozajmljene reči: „… gori, gori, svešteniče, to si od nas zaslužio, jer si raju prosvetio“ ili „neka se pripremi Rastko Nemanjić“. U duhu vesterna i vođe našeg marionetskog pozorišta: „Ovaj grad/zemlja nije dovoljno velika za sve nas!“ Međutim, ni ova ideja da se lišimo Univerziteta koji je među 2% najboljih na svetu (uzgred, šta nam se još kotira tako visoko ili je možda upravo to trebalo da sakrijemo) i nije originalna ideja naših skorojevića destrukcije.
Stevan Sremac 1896. godine u svet literature uvodi Sretu, kafanskog radikala koji tvrdi da kod Srba vredi samo ono što je nepismeno i neškolovano, nadovezujući se na knez Miloševog čauša koji je nešto praktičniji i predlaže da se ovi pobiju. Ako ništa drugo, bar kroz vekove ostajemo konzistentni. Nemam ni pameti ni mašte da razaberem u histrionskoj konfuziji smisao samoupitanosti „umornog delatnika“ šta smo sve mogli da napravimo, koliko škola da izgradimo da nismo finansirali univerzitete.
Danas kada nije važna diploma, nego znanje! A moramo znati da obrazovanje nije sposobnost da se navedu imena svih učesnika bitke kod Dijen Bijen Fua ili serijski niz zaselaka na kakvom putu od mesta A do mesta B, množenje trocifrenih brojeva ili učenje napamet podužih poema neumornih pesnika. Uporedo sa pokušajem likvidacije Humboltovog istraživačkog univerziteta, podmeću nam ideju postakademskog univerziteta, čiji bi se razlog postojanja nalazio u njegovoj neskrivenoj površnosti („danas ćemo učiti neke procedure, ali ne i njihovu suštinu, odnosno razlog njihovog postojanja“), savitljivosti i pokornosti prema političkoj, pa i menadžerskoj eliti, kao i u njegovoj spremnosti da se podastre pred njihovim zahtevima i naredbama.
„Prazne reči, prazna retorika i bezbrojne strateške igre suštinske su forme ove vrste tiranije površnosti koje taj postakademski univerzitet najbolje otelovljava.“ Potrebno je da se osvrnemo i na mišljenja onih koji upozoravaju da je uništavanje kompetentnosti ključni korak u uništavanju jednog kolektiviteta. Konačno, da pitam i one na vrhu: „A ko će vas podsećati da ste smrtni?“ To je i te kako potrebno, ali samo onima koji se plaše da mogu da zalutaju. Ako se uopšte plaše?
Ali kako smo uopšte stigli do ove tačke? Muči me da li ću otići samo sa osećajem stida? Koliko sam sâm, koliko je moja generacija patila od „sklonosti ka slepilu“? Suviše realnosti u svim njenim vidovima postaje nepodnošljivo i izgleda da nam je jedan od mehanizama odbrane upravo bekstvo u simulakrum.
Ova vlast je, da citiram sebe samog, to maestralno rešila tako što stalno nudi alternativnu realnost jedne izmišljene, uporedne Srbije, sa ukusom vojničkog logora (nisu šatori ispred Predsedništva slučajnost) u kome „pojedinac nema vrednost, dok je narod sve!“ Za razliku od Srbije koja se testira u realnosti, u ovoj drugoj sve je besprekorno. U tu Srbiju koju vide samo njeni demijurzi poneko ulazi iz lične potrebe, u njoj se osećaju delom mnoštva bez potrebe da se to pripadanje zasniva na mišljenju (njega ćemo ionako dobiti na vreme), stoga moćnijim, hrabrijim, oni kontrolišu simulaciju stvarnosti, daju „imena životinjama“ i određuju značenja stvari oko sebe, dok ih uveravaju da je crno zapravo belo i da se ono što su videli svojim očima nikada nije dogodilo. Ili su u Eldorado uterivani malim poklonima (poklonu se u zube ne gleda) i raskošnom propagandom.
Učinilo mi se da mnogi moji sugrađani, pa i ja sam, imamo „dvojno državljanstvo“ i da, prepuštajući se relaksirajućem dejstvu hipnoze, živimo čas u jednoj, čas u drugoj Srbiji. Dosetljivošću ove vlasti u međuvremenu je međutim, ponuđeno umesto jednog više simulakruma „normalne, poštene zemlje (bez izdajica)“. U nekim od tih mogućnosti i ljudi mojih godina počinju da veruju da su ključni akteri gerijatrijske budućnosti i da se život, uz podrazumevajuće bolove i probleme sa pamćenjem, upravo nudi da ga mi kao rebus rešavamo.
Otuda i odurni slučajevi da se babe i dede danas žestoko suprotstavljaju svojim unucima, jer ovi kao nezahvalni dripci ne dozvoljavaju da im baš mi, stari, određujemo budućnost – a sve smo pre toga idealno sredili. Kao udarac ispod pleksusa dočekalo me je podsećanje Novice Milića na Član 28 velike francuske Deklaracije o pravima čoveka i građanina u kome stoji da „nijedno pokolenje nema prava da svojim zakonima podvrgava buduća pokolenja.“
Te simulakrume prate i estetski zahvati, koje vladajući sloj bespogovorno smatra „modernim“, poništavajući vekovni kontekst i istorijski kontinuitet ove sredine. Slično kao u jednoj knjizi o starom Rimu: „Ništa, čini se, ništa nije bilo dovoljno tiho ili drevno da bi bilo pošteđeno. Brdo koje je nekada služilo rimskom narodu kao veliki hram zajedničkoj prošlosti, sada se… preobrazio u nešto potpuno različito: u spomenik cezaru.“ Kalemegdan se već pokazao sumnjivim.
Dobro su nas proučili: mi teško pristajemo na kauzalitet očiglednosti, koji traži aktivno učešće kognicije – više nam odgovaraju mitovi, pa i nedovršene priče koje prema sopstvenoj želji ili sugestiji sami sklapamo u celinu, poput „narativnih obrazaca istorije… kada sebe potvrđujemo samo u otporu ili sukobu sa drugima“. Naravno i sa sobom samima.
Plan je lukav: priča je nekako vremenski, prostorno, pa i vrednosno zatvorena, definitivna i, na kraju krajeva, nepromenljiva. U nju se ne sumnja, pa stoga ni mišljenje ne samo što nije neophodno već je i nepoželjno, pa i kažnjivo. U jednom pismu Helvecijusu, Volter piše: „Ne slažem se sa onim što kažete, ali ću se boriti do smrti za vaše pravo da to kažete!“, praveći od jedne rečenice formulaciju osnovnog načela naše moderne kulture.
Onaj ko se vraća u istoriju koja prethodi nastanku ovog načela, napušta prosvetiteljstvo i vraća se u srednji vek. Na tom putu tiraninu ili benignijem autokrati posle pobeda za koje misli da su apsolutne preostaje čudesno malo zadovoljstava. Samo… „apsolutna usamljenost“.
Pa opet, ne samo kada slušam one na vrhu nego i one koji ih nepokolebljivo slede (ako tako nešto uopšte postoji), „naravno sa svim onim psihološki egzaktno isprobanim dejstvima, uvod uz nacionalnu borbenu pesmu ili moto (dodajem, evo, da su ovih dana dosetljivo i vedro produkovani, ma šta produkovani, štampani, do mere da sam počeo da sumnjam da se u dalekom, Drugom svetskom ratu moj otac zapravo borio protiv studenata koji su umesto krotkosti onih koji su željni znanja, hteli da menjaju svet), na određenim mestima uz kliktave horove recitatora, uz sjajno probuđeno i usmeravano uzbuđenje mase (dodao bih ponovo, i plaćeno, plaćeno)“, setim se reči Bele Hamvaša iz Ode XX veku: „Zašto je to opšti interes ako izigravaju budale?“ Uz nametljivo potpitanje, a šta smo tek mi koji smo se pretvarali da verujemo? Ili, zašto su budalaštine toliko prijemčive?
U ludilu našeg medijskog karakazana, poruke koje oblikuju mišljenje krajnje su pojednostavljene i njihova razrada sledi tek nakon utiska koji su stvorile. Sačeka se trenutak kada utisak postane mišljenje (ni laž kao ispomoć tu nije naodmet). Ovaj pristup se lako kombinuje sa „uterivanjem“ straha. Možda je recept za prevazilaženje pritiska jednostavniji nego što verujemo: veruj samo svojim očima, misli samo svojom glavom i to što misliš izreci slobodno (naravno, u duhu ovog vremena, sažeto!).
Društvenim mrežama se šire rečenice koje je navodno napisao Umberto Eko (nisam proveravao), ali koje su dovoljno cinične da upućuju da se radi o originalu: „Nekada su svetom vladali pametni i to je bilo veoma okrutno. Pametni su terali glupe da uče (dodao bih ne samo „štivo“). Glupima je bilo teško. Sada svetom vladaju glupi.
Ovo je pravedno, jer glupih je znatno više. Sad glupi primoravaju pametne da govore na način koji glupi mogu da razumeju. Ako glup nešto nije razumeo, to je problem pametnog.“ Lično spadam u one koje su terali da uče, ali se u poslednjim trzajima lucidnosti pitam nije li i to pitanje politike: vlast namerava da definiše ne samo ko je pošten, a ko pokvaren, već i stepen više: ko je pametan, a ko glup!
Odsustvo snova, mašte, različitih mogućnosti, pa i utopije (šta će nam?), umesto kojih se nude pseudoideologije „za državu i narod“ koje nas lišavaju i potrebe, ali i mogućnosti alternativnih vizija i ubeđuju nas da smo u najboljem od svih mogućih svetova („ne mrdaj da se čamac ne prevrne“). U svetu u kome se „drugačije ne može“ mi smo samo manji ili veći konzumenti „zlatnog doba“ kome ne trebaju ili su vrednosti neutralizovane, bez dejstvenih pravaca i sa jednostavnim ciljem – prekid angažovanosti.
Citiraću da „društvo jednoumlja odgovara unutrašnjem jednoumlju, koje se hrani mržnjom prema „neprijateljima naroda“. U tom determinizmu i olako shvaćenom blagostanju ružičastog fatalizma svako ko se preispituje, ili daleko bilo, sumnja i postavlja pitanja, neprijatelj je naroda, države i napretka. I verovatno ustaša! I nema sumnje, fašista!
U svom delu Tiranin, Grinblat primećuje da autokratiji ili tiraniji sklonim ličnostima nisu potrebne činjenice, dokazi – oni očekuju da su njihove optužbe dovoljne.
„Ako kaže da ga je neko izdao, ismejao ili da ga špijunira, to tako mora biti. A onaj ko se ne slaže sa njim odmah je lažov ili idiot. Ono što želi je slepa odanost, ali ona ne podrazumeva integritet, čast ili odgovornost podanika, već brzu i nezasluženu potvrdu njegovih stavova i spremnost da bez oklevanja izvrše naređenje.“
Veliki je Saramago (ja ne predlažem nikom da u životu ima onoliko sučeljavanja i pobuna koliko ih je ovaj veliki čovek imao – to je za nas obične previše) u svojim Beležnicama napisao: „Ono što danas nazivamo demokratijom počinje žalosno da liči na svečani pokrov koji prekriva sanduk u kojem je leš već počeo da truli. Obnovimo, dakle demokratiju, pre nego što bude isuviše kasno. I neka nam univerzitet bude od pomoći. Da li će želeti? Da li će moći?“ Ja bih samo pretenciozno dodao: A ko drugi?
*Tekst Vladimira Kostića je originalno objavljen u 700. broju Nedeljnika
Tagovi
