U poslednjih nekoliko godina mikroplastika je postala jedna od najčešće pominjanih pretnji po ljudsko zdravlje, uz upozorenja da su sićušne plastične čestice pronađene gotovo svuda u ljudskom telu – u mozgu, krvi, testisima, placenti, arterijama i drugim organima. Međutim, sve veći broj naučnika sada ističe da deo tih alarmantnih tvrdnji možda nije zasnovan na pouzdanim dokazima, piše Gardijan u velikom tekstu.
Oni upozoravaju da su takvi nalazi verovatno posledica kontaminacije uzoraka i lažno pozitivnih rezultata. Jedan hemičar je ove sumnje nazvao „pravom bombom“.
Nesporno zagađenje plastikom
Ovi radovi su naširoko prenošeni u svetskim medijima. Nesporno je da je zagađenje plastikom svuda oko nas – u vodi, hrani i vazduhu. Međutim, i dalje nije jasno koliku štetu mikroplastika i hemikalije koje ona sadrži zapravo nanose ljudskom zdravlju, iako je u ovoj oblasti poslednjih godina došlo do naglog porasta istraživanja.
Problem je u tome što su čestice mikro- i nanoplastike izuzetno male i na samoj granici mogućnosti današnjih analitičkih metoda, naročito kada se ispituju ljudska tkiva. Iako nema optužbi za neetično ponašanje, brojni istraživači su izrazili zabrinutost da je trka za objavljivanjem rezultata, ponekad uz nedovoljnu analitičku ekspertizu, dovela do preuranjenih zaključaka i zanemarivanja osnovnih naučnih kontrola.
Gardijan je identifikovao sedam studija koje su kasnije osporene u naučnim časopisima, dok je jedna novija analiza navela čak 18 radova koji nisu uzeli u obzir da pojedina ljudska tkiva mogu davati signale vrlo slične onima koje proizvode uobičajene plastike. Naučnici upozoravaju da netačni podaci o nivou mikroplastike u ljudskom telu mogu dovesti do pogrešnih politika i propisa, ali i omogućiti industriji plastike da umanji stvarne rizike, tvrdeći da su zabrinutosti preuveličane.
Lažno pozitivni rezultati
Jedan od najpoznatijih primera je studija iz februara koja je tvrdila da nivo mikroplastike u ljudskom mozgu rapidno raste. Rad se zasnivao na analizi moždanog tkiva sa obdukcija u periodu od 1997. do 2024. godine. Međutim, nekoliko meseci kasnije grupa naučnika je formalno osporila metodologiju, navodeći nedovoljnu kontrolu kontaminacije i izostanak ključnih provera.
Jedan od kritičara bio je posebno oštar, ističući da masno tkivo može dovesti do lažno pozitivnih rezultata za određene vrste plastike, a da je ljudski mozak sastavljen od oko 60 odsto masti. Prema njegovim rečima, porast gojaznosti mogao bi da objasni deo uočenog trenda, bez ikakve veze sa plastikom.
Slične primedbe iznete su i na studije koje su mikroplastiku povezivale sa povećanim rizikom od srčanog i moždanog udara, nalazima u testisima, krvi, arterijama, pa čak i sa tvrdnjama da se u flaširanoj vodi nalazi na hiljade čestica nanoplastike po litru. Kritike se uglavnom odnose na nedostatak kontrolnih uzoraka, ponovljenih merenja i provera da li instrumenti zaista razlikuju plastiku od prirodnih supstanci u ljudskom telu.
Masnoća kao plastika
Posebno je problematična često korišćena metoda analize, koja podrazumeva zagrevanje uzorka dok ne ispari, a zatim identifikaciju gasova. Istraživači upozoravaju da masnoće iz ljudskog tkiva mogu proizvesti iste molekule kao i određene plastike, što dovodi do lažnih nalaza. Jedna analiza navela je da su koncentracije mikroplastike prijavljene u nekim studijama „biološki neubedljive“, jer nema dokaza da čestice te veličine mogu u tolikoj meri da pređu u krvotok i organe.
Uprkos svemu, naučnici se slažu da je oblast istraživanja mikroplastike u ljudskom telu još uvek u ranoj fazi. Ne postoje jasno definisani standardi za ovakva merenja, a malo je laboratorija koje imaju dovoljno znanja i opreme za pouzdane analize. Loši ili preuveličani podaci, upozoravaju stručnjaci, mogu izazvati nepotrebnu paniku u javnosti. Već se pojavljuju skupi i naučno neutemeljeni tretmani koji navodno „čiste“ mikroplastiku iz krvi, što stručnjaci nazivaju neodgovornim i potencijalno opasnim.
Mere predostrožnosti
Ipak, većina istraživača smatra da je razumno pretpostaviti da se određena količina mikroplastike nalazi u ljudskom telu, iako još ne znamo koliko tačno ni kakve su dugoročne posledice. Dok se naučna slika ne razjasni, stručnjaci savetuju jednostavne mere predostrožnosti: smanjenje upotrebe plastike, naročito pri zagrevanju hrane i pića, provetravanje prostora i, po potrebi, filtriranje vode.
Kako analitičke tehnike napreduju, naučnici veruju da će se neizvesnosti postepeno smanjivati. Ključno je, kako ističu, da se istraživanja zasnivaju na čvrstim dokazima i otvorenoj saradnji, kako bi javnost bila informisana tačno – bez umanjivanja stvarnih rizika, ali i bez nepotrebnog zastrašivanja.
Tagovi
