Niko nije bolje od Šešelja demistifikovao uticaj intelektualaca na narodne mase u Srbiji.
Cinici bi rekli da je to Šešelju uspelo zato što je i on sam intelektualac. Cinici bi rekli i da se nakon Petog oktobra u Srbiji paradoksalno ostvarila Platonova utopija da državom treba da rukovode filozofi, jer su takvi i bili došli na vlast: Koštunica, Đinđić, Mićunović… Intelektualci mogu da razumeju politiku, ali uglavnom ne umeju da je vode. Ako nisu političari. Što Koštunica, Đinđić, Mićunović, ipak jesu primarno bili iako su bili i intelektualci. I imali su jasnu svest o značaju partije kao institucije, a što danas fali mnogima koji su protiv Vučića. I što je potencijalna zamka iščekivane studentske liste.
Da na njoj ne bude dovoljno političara ili onih koji imaju talenat i volju za bavljenje praktičnom politikom.
Pekić je jednom rekao da se dugo pitao šta je komunistima značila ona njihova omiljena reč „budnost“, ali je posle zaključio, da su on i njegovi imali tu „budnost“, možda im se komunizam ne bi ni dogodio. Izgleda da je od Pekića, Vučić ipak ovo o „budnosti“ najbolje razumeo. I Ćacilend je upravo to – fortifikacijska emanacija „budnosti“.
U jeku ratova na ovim prostorima, tadašnji italijanski ministar spoljnih poslova Đani de Mikelis, mojim poznanicima je rekao da se mnogim narodima u istoriji desi da polude. I Italijani su sa Musolinijem poludeli. Ali ludilo prođe, a da se ne bi ponovilo, iz njega treba izvlačiti pouke. Kakve su Srbi pouke izvukli ima još da vidimo, mada i za Italijane je teško garantovati.
I da, kad smo već kod spomenika, na onom Dimitrija Tucovića na beogradskoj Slaviji (par stotina metara od Pekićevog na Cvetnom trgu), nema i dalje mermerne ploče (nije je bilo ni u prošli ponedeljak) na kojoj piše čiji je to spomenik (deluje kao da je strgnuta), a na to smo skretali pažnju u jednom od ranijih brojeva Nedeljnika. Tamo gde treba da piše čiji je to spomenik neko je u međuvremenu utisnuo crni grafit – „Mama, šta to beše ‘kulturno nasleđe’?!“
Eto, i to se desilo u Šapićevom Beogradu iako su naprednjaci pre Šapića u njihovim redovima premestili spomenik socijaldemokrati Tucoviću da može da mu se priđe bez zaustavljanja saobraćaja, a što socijaldemokrate iz DS nisu uradili godinama na vlasti iako im je centrala bila kojih par stotinak metara odatle u Krunskoj ulici. A mogli su sa onima iz DSS („stare“) i da dignu spomenik Pekiću.
Da li je moguće da se nemar oko Tucovićevog spomenika dogodio iz ideoloških razloga? Nije se oglašavao ni ministar kulture Selaković koji bar zna ko je Dimitrije Tucović, a i Dačić ima prečih poslova, iako na kongresima SPS voli da ističe da su oni nastavljači i dela Dimitrija Tucovića. Makar ko Vučić i lojalisti što su nastavljači lika i dela Bore Pekića. Sve sa Vučevićevim skakavcima.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 6. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
