Neko bi odmah primetio „Pa da, đe će Crnogorac nego u Beograd“, i možda bi i bio u pravu. Tek, negde kada se stariji sestrić (inače više Bokelj nego Crnogorac) rodio, familija je počela sa tim forama. Kao, kada završi srednju i dođe vreme za fakultet, upisaće nešto u Beogradu i živeće sa svojim nezrelim, neoženjenim, nesređenim ujakom, biće njih dvojica cimeri, „Men Behaving Badly“, Zvezdara edition…
Prolazile su godine i taj scenario je postajao sve izgledniji: on sada ima punih 17 i za samo dve jeseni će postati brucoš.
I svašta se, od tog petka trinaestog kada je rođen, pa sve do ovog leta, svašta se izdešavalo, bilo je, kako to u porodici bude, i lepih i ružnih stvari, i smrti i još više života, ona beba je postala dečak, pa je postala tinejdžer, pa je u stan svog ujaka počeo da dolazi – retko, ali desilo se – čak i pijan; našao je i neke drugare s one strane reke, i s njima je ovog leta bio i na onom velikom protestu, i na jednoj celonoćnoj blokadi na Novom Beogradu, kada mu se izvesna gospođa unosila u lice i pretila mu „Videćete vi kada dođu naši, više nas ima“, verovatno rečenicama koje je čula na televiziji tog dana, svakog dana.
Svašta se izdešavalo, ali se njegov dolazak u Beograd, tamo gde mu je rođena baba, tamo gde se, iako o tome ne razmišlja, već vekovima kopaju i njegovi (više u Žarkovu nego u Beogradu, no dobro sada), nikada nije dovodio u pitanje.
Sve do pre neki dan. Vozili smo se po Sremu, samo on i ja, slušali smo pank i jurili neke delove za kompjuter i neke crne lubenice sa tankom korom i malo košpica, pričali o planovima za budućnost onoliko koliko sa tinejdžerom možeš išta da planiraš, a onda je to rekao. Prvo izokola, kako mu je super Beograd, ali ipak ne zna kako živimo u ovakvoj gužvi i na ovakvom vazduhu, a onda je počeo da priča o politici.
Ceo esej pročitajte u štampanom izdanju Nedeljnika.
NASLOVNA STRANA NOVOG DVOBROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 24. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
