Ima tih situacija kada su reči nemoćne, mršave i bezukusne. Recimo kad pokušam da opišem svog tatu. Kao da su pregažene, postanu ravne i suve jer je neke ljude nemoguće opisati. Zato ću bez te pretenciozne namere, samo malo da ga skiciram, ništa više.
On je maher u smišljanju smicalica i zavrzlama, večito dete koje potpuno prirodno u sekundi izmisli čitavu priču u kojoj za smeh nema alternative. Koliko je teško reći bilo šta lepo o nekoj svojoj osobi a da ne zvuči kao proprženi šećer ili školski sastav.
CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 12. JANUARA. DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO JE NA NSTORE.RS
Da li je među tih pet nepokolebljivih zemalja koje drže do morala i integriteta takmičenja Srbija? Heh, naravno da nije; naši su po običaju čekali da sve prođe, ne shvatajući da je nemanje stava najveći stav koji postoji.
Marko Prelević
U prevozu, u prodavnici, u banci, tu su ljudi koji napišu – pa dobro, makar se trude da napišu, nekad ne ide, teška su ta slova – „Studirala na kićovanu pa najebala“ na apel za pomoć, na vest da je jedna devojka nestala.
Marko Prelević
