U subotu 29. juna, plovidbom brodom “Kej 2” po ušću Save u Dunav u Beogradu, započeće internacionalna manifestacija “Evropski paviljon 2024: Liquid Becomings”. Nakon ovog uvodnog događaja, tokom jeseni će manifestacija funkcionisati kao putujući putujući paviljon u obliku četiri broda koji plove po četiri evropske reke – Dunavom, Rajnom, Vislom i Težom, pre konačnog susreta u Lisabonu u okviru završnog umetničkog programa u novembru 2024.
Liquid Becomings predstavlja saradnju brojnih međunarodnih organizacija koje predvodi holandski Stichting Passaros i njihova mreža espaço agora now, a gde učestvuje i domaća organizacija Udruženi umetničk rad. O svemu što nas čeka, odnosno idejama koje stoje iza ovog projekta, za Nedeljnik govori jedan od kustosa Bojan Đorđev.
Liquid Becomings kao „putujući paviljon“ ima vrlo specifičan, pa i neobičan koncept. Kako ste ga inicijalno osmislili, koja vam je bila polazišna tačka u razmišljanju o samom načinu kustoskiranja ovakvog „fluidnog događaja“?
Koncipiranje je zasnovano pre svega na dugogodišnjem iskustvu rada u eksperimentalnim kolektivnim procesima – Siniša Ilić i ja se već dve decenije aktivno, kroz platformu Teorija koja hoda (2001-2017) i specifične projekte samoobrazovanja, samoorganizacije na lokalnoj, regionalnoj i evropskoj sceni ali i kustoskog rada iz umetničke pozicije, bavimo uslovima rada i stvaranja u umetnosti i kulturi.
Drugi kustosi projekta dolaze sa srodnim iskustvima – neke od njih znamo od ranije, a sa nekima prvi put sarađujemo. Ključna za okupljanju ovog kustoskog tima je Naomi Russell ispred međunarodne umetničke platforme espaço agora now zainteresovane za umetnost u javnom prostoru i veze koje se stvaraju između umetnika i građanstva.
Osmišljavanje koncepta za ovogodišnji Evropski paviljon je proizašlo iz potrebe temeljnog preispitivanja reprezentacije metodom fluidnosti, rastvaranja paviljona u vremenu, prostoru, putovanju i susretima – što ove plovidbe putujućeg paviljona omogućavaju.
U projektu Liquid Becomings, brodovi sa posadom od po pet umetnika/ca i kapetanom će ploviti kroz četiri reke, između ostalih i Dunavom. Kako vidite fokus dunavske plovidbe i na koji način ste promišljali njen koncept?
Paradoksalna situacija reka je da one prirodno razgraničavaju teritorije, ali isto tako i za njih političke granice ne važe. Dunav je upravo takva reka – teče kroz 10 evropskih zemalja čije granice se stalno smenjuju i menjaju, a sama reka je vekovna pa i milenijumska granica – perimetar koji odvaja npr. Rimsko carstvo od takozvanih varvara, austrougarsko od osmanlijskog carstva, Balkan od centralne Evrope, i u skorije vreme jednim delom je šengenska granica. Svi ovi pojmovi postaju materijalno vidljivi u plovidbi – u razlici prirodnih ali i kulturnih i društvenih krajolika.
Kako je tekao proces domaće selekcije umetnika?
U skladu sa kredom projekta da ide preko nacionalne reprezentacije i identiteta, umetnici iz naše zemlje je u stvari širok i komplikovan pojam i obuhvata i umetnike koji su odavde, ali su trenutno na drugim adresama, kao i one čija je trenutna adresa u Srbiji. U odabiru umetničkih pozicija za rezidencije nismo se rukovodili nacionalnom reprezentacijom već idejama koje su umetnici ugradili u svoje prijave, njihovim interesovanjem za reke u vezi sa vlastitim umetničkim praksama i otvorenošću za kolektivno istraživanje
Kako vidite Srbiju u ovim pitanjima o promišljanju evropskog identiteta? Da li je naša „fluidnost“ drugačija od one koja bi mogla biti sagledana iz perspektive kustosa iz drugih, zapadnijih evropskih zemalja?
Evropski identitet nije nešto oko čega sa postavljaju samo pitanja na evropskim perimetrima – ovde govorim o geografsko-geometrijskom pojmu periferije koji vrlo često ima i ekonomske i političke implikacije, već i u samom središtu. U poslednje vreme pojam Evrope, evropske kulture i civilizacije je dramatično uzdrman rasplitanjem postkolonijalnih čvorova, postavljanjem pitanja odgovornosti, selektivne pravde i pravičnosti, nasilja u očuvanju privilegija… Kroz ovaj projekat, kroz našu ekspediciju izloženosti, otvorenosti, trudićemo se da u susretima promišljamo sva ova pitanja.
Koliko je završni skup u Lisabonu već određen inicijalnim konceptom, a u kojoj meri je predviđeno da bude uslovljen upravo onim što se bude dešavalo na brodovima, odnosno umetničkim putovanjima?
Kako radimo sa fluidnošću kao konceptom i lisabonski događaj je organizovan prema tim principima. Pored nekoliko premijernih izvedbi dela naručenih za tu priliku, veliki deo lisabonskog mini festivala će biti posvećen i umetničkim posadama brodova i to će biti zvanično njihov prvi susret na jednom mestu – Lisabon nam tako postaje metaforičko ušće četiri evropske reke i veliki deo programa će biti posvećen prenošenju priča, utisaka i osećanja, koliko je to moguće, sa naših plovećih rezidencija.
Intervju realizovao Nikola Marković
